Мало је представа блиских Битефу

Ана Тасић, театролог и позоришни критичар „Политике” именована је за овогодишњег селектора „ Шоукејса” (Showcase), пратећег програма 42. Битефа који ће бити одржан од 15. септембра у Београду.

„Шоукејс” је посебан програм Битефа који прати стање на домаћој позоришној сцени и страним гостима кроз одабране представе нуди увид у српски позоришни пејзаж и тако подстиче уметничку и културну размену.

 Главна идеја „Шоукејса” јесте да се бројним страним гостима, који ће током фестивала боравити у Београду, прикажу најбоље представе из српске продукције. Иначе, често се дискутује о утицају Битефа на позориште у Србији, при чему је опште мишљење да је овај фестивал, реално, имао мали утицај на српско позориште, које је генерално посматрано ипак конзервативно. Упркос томе што су током четрдесетогодишње историје Битефа наши уметници имали прилике да се упознају са најавангарднијим представама. О разлозима такве ситуације се може дуго дискутовати... У сваком случају, у оквиру овогодишњег „Шоукејса” биће приказане представе које изазивају и прекорачују конвенционалну форму, које су уметнички вредне, дакле представе које су блиске сензибилитету Битефа. Таквих представа у Србији, на жалост, нема много. Оне су другачије, у односу на неки српски мејнстрим. Моји садашњи фаворити су „Мушка ствар” Милоша Лолића, „Жена бомба” Бојана Ђорђева ...

Били сте овогодишњи селектор „Дана комедије” у Јагодини. Како је публика у прихватила представе које сте уврстили у главни фестивалски програм?

Заиста сам била веома задовољна када се фестивал завршио. Драго ми је што су и публика и критичари лепо прихватили концепт синтезе друштвеног ангажмана и забаве, односно идеју да комедија заиста јесте критички врло провокативан жанр, да се у оквиру комедије могу проблематизовати горке друштвене истине. Можда сам се мало и изненадила што су и публика и жири одлично примили представе које се врло критички односе према нашем друштву. Ту пре свега мислим на представе према савременим српским комедијама, Бранка Димитријевића, Ивана М. Лалића, Владимира Ђурђевића. Бринула сам како ће те представе да прођу, јер је, ипак, реч о праизведбама, чији успех пред публиком није био проверен. Њихов успех на фестивалу је најбољи доказ да није тачна теза да публика у унутрашњости разуме само јефтине и прозаичне булеварске комаде.

Којим путем иде фестивал „Дани комедије”? Какву му будућност прогнозирате?

„Дани комедије” су вероватно најпрофилисанији позоришни фестивал у земљи која има превише позоришних фестивала. Многи фестивали пролазе кроз некакве трансформације, траже нове концепте... Мислим да јагодински фестивал нема потребе да се мења у програмском смислу, јер је његов концепт једноставан и добар. Али је сигурно да треба да се мења у организационом погледу. Већ дуже време постоји идеја да се фестивал институционализује, да буде организован као Стеријино позорје, што би сигурно много значило за културу овог града. „Дани комедије” су веома значајни за позоришни живот у Јагодини, али би било добро да он буде богатији током године, ван фестивала, да чешће гостују уметнички вредне представе, које би  још више утицале на укорењивање професионализма Градског позоришта у Јагодини. Лепо је што локална власт много помаже фестивал, поред Министарства културе.  

При крају смо још једне позоришне сезоне. Колико је била оригинална, узбудљива, садржајна. Како је ви коментаришете и оцењујете?

Сезона је и квантитативно и квалитативно била врло оскудна. Издвојила бих можда два врло занимљива, другачија читања српске класике. „Путујуће позориште Шопаловић” Томија Јанежича, као пример доста радикалне интерпретације која је тотално поделила и публику и критику, као и представу „Сабирни центар” Андраша Урбана, умереније естетике, минималистичке, поетске.

Бавите се и педагошким радом, сарађујете на предмету Историја светског позоришта и драме на Факултету драмских уметности у Београду. У исто време радите докторски рад „Утицај и употреба електронских медија у постдрамском позоришту” .

Сарадња са професорима Александром Јовићевић и Иваном Меденицом ми много значи, јер од њих заиста пуно учим. Али и од студената који су луцидни, радознали, врло добро информисани... У докторату се бавим утицајем масовних медија и нових технологија на савремено позориште, дубинским изменама његове структуре. У српском позоришту нема много релевантних примера ове постдрамске естетике.На Битефу смо, са друге стране, видели више тог постдрамског израза, који покушава да адекватно одговори на бројне глобалне друштвене промене, изазване утицајем нових медија.