Хаос у Либији окидач за барел

Либија је веома крхка, веома смо далеко од могућности да Влада националног споразума преузме вођством том земљом, оценила је крајем фебруара немачка канцеларка Ангела Меркел на евро-арапском самиту у Шарм ел Шеику. Процена Меркелове јуче је добила најновију злослутну потврду.

У јеку хаотичних борби за контролу Триполија, између јединица самозване Либијске националне армије маршала Калифе Хафтара (75) пристиглих са југа и истока државе, и паравојних милиција лојалних Влади националног споразума премијера Фајеза Сераџа, унутар кабинета који подржава УН, догодио се политички лом.

Наиме, Сераџов заменик Али Фараџ Катрани поднео је оставку и подржао Хафтарову оружану офанзиву на Триполи. „Сераџ самовољно доноси одлуке. Он може само да располути Либију и гурне земљу у још дубље патње”, ову изјаву Катранија први су пренели арапски медији из региона.

Формирана након Мировног споразума за Либију (децембра 2015. у Мароку), под будном пажњом УН, и пристигла у Триполи на палуби италијанске војне корвете, Влада националног споразума у својим најбољим данима бројала је девет чланова.

Пре јучерашње оставке Катранија у њеном саставу било је пет људи, а од данас то је квартет политичара чију улогу у будућим преговорима о либијском уставу, изборима и организацији политичког живота Светска организација још сматра кључном.

У међувремену, Влада националног споразума Либије од доласка у земљу до сада ни у једном тренутку није успела да оствари контролу над територијом, нити да политички уједини државу са највећим доказаним резервама ултраквалитетне нафте у Африци.

Не чуди стога да је барел северноатлантске нафте типа „брент” јуче на светским берзама постигао највишу цену у последњих пет месеци (око 71 амерички долар), управо због озбиљне неизвесности око исхода и могућих домаћих и регионалних последица текућег окршаја за Триполи.

У недељу увече Ахмед ал Мисмари, портпарол Хафтарових снага (рачуна се да има више од 25.000 војника под директном командом, уз подршку низа паравојних групација са истока), објавио је затварање ваздушног простора изнад западне Либије. „Било који авион – осим комерцијалних – који се буде нашао у том ваздушном простору биће мета, као и базе из којих су полетели”, најавио је Мисмари.

Какви су војно-технолошки капацитети Либијске националне армије маршала Калифе Хафтара и која је њена оперативна спремност, у домену је опречних спекулација спољних посматрача.

Маршал Хафтар (лево) над картом Либије

Маршал Хафтар, некадашња десна рука бившег либијског лидера Муамера ел Гадафија, потом дугогодишњи становник Ленглија (седиште ЦИА у САД), са истанчаним контактима у руском министарству одбране, најавио је 4. априла „покрет трупа ка Триполију”, да би, како је сам рекао, „одатле истерао терористе”.

У првом налету Хафтарове снаге заузеле су међународни аеродром у Триполију, да би се јуче, након ваздушних дејстава снага лојалних Фајезу Сераџу, повукле са те стратешке локације. Истовремено, Хафтарове јединице преузеле су јуче контролу над војном базом Јармук, јужно од Триполија. У жестоким окршајима за Триполи погинуло је најмање 35 људи, док је више од 2.800 насилно расељено.

У досадашњим борбама за Триполи Хафтарове снаге су – нимало случајно – знатан део акција усмериле на борбу за јужне и југозападне прилазе највећем граду Либије. Наиме, из највећег либијског налазишта нафте Шарара (пумпа око 300.000 барела дневно), стратешка сировина управо тим правцем путује ка Триполију и даље на север, ка извозним лукама на Средоземном мору.

Ко контролише Шарару, али и правце транспорта тамошње нафте до извозних терминала, у прилици је да у озбиљној мери дефинише статус Либије на светском тржишту нафте. Либија је прошлог месеца производила око 1,1 милион барела нафте дневно. У време Гадафија, тај извоз је достизао и 2,4 милиона барела дневно.

Од арапског пролећа 2011, када је уз НАТО интервенцију пуковник Гадафи свргнут са власти, а потом зверски убијен, контрола нафтоносног налазишта Шарара била је предмет оружаних отимачина локалних племена, али и два ривалска центра политичке моћи – у Тобруку на истоку и Триполију на западу.

Повратник у Либију 2011. Калифа Хафтар врло брзо се приклонио политичкој управи у Тобруку и са тим ослонцем кренуо како у борбу против радикалних исламиста, тако и у формирање Либијске националне армије, али и постепено ширење утицаја у нафтоносним зонама на истоку и југу Либије.

Од фебруара ове године налазиште Шарара је – након силних превирања – стављено под контролу Хафтарових снага и политичке управе у Тобруку. У међувремену, вишегодишњи напори међународне заједнице (и седам специјалних изасланика УН за Либију од 2011) да приведе Хафтара и Сераџа за преговарачки сто, до сада нису донели опипљиве резултате.

Након сусрета Хафтара и Сераџа у Абу Дабију у фебруару, маршал је поручио да више неће да види премијера из Триполија, „пошто он нема никакву власт”. Било како било, Уједињене нације су већ годинама одлучне да у Либији спроведу фер и поштене изборе.

Овог пута, Светска организација је за период од 14. до 16. априла заказала најновију рунду политичких преговора актера са истока и запада Либије. Маршал Хафтар је у међувремену покренуо оружану иницијативу на Триполи. Шта је коначни циљ Калифе Хафтара у Либији, загонетка је.