Провинција у позадини

Средином или крајем деведесетих, Борис Буден је у разговору за један загребачки лист коментарисао констатацију новинара како се Загреб, ето, претворио у интелектуалну провинцију јер већ годинама нико од водећих светских интелектуалаца није тамо гостовао. Буден је том приликом рекао, парафразирам, како је можда и добро да нико од таквих људи и случајно не залута у Загреб јер су се медији претворили у посвемашњу мочвару да тај долазак најпре тешко да би ико и регистровао, а и кад би то којим случајем учинио, не би било никог елементарно упућеног да направи неки релевантан интервју.

Сетио сам се тога барем два пута у последња два месеца, јер су у Београду, игром случаја оба пута у Коларцу, гостовала двојица (или чак тројица) светски важних интелектуалаца, привукавши оба пута бројну и заинтересовану публику, уз скоро потпуну (мас)медијску игноранцију. Најпре је у фебруару у Београду боравио и предавање одржао Тимоти Гартон Еш, а затим је прошлог викенда овде био Насим Николас Талеб, који је одржао и предавање и јавну дискусију са Бранком Милановићем, славним економистом и вероватно данас глобално најзначајнијим српским интелектуалцем.

Гартон Еш је говорио о сећању на наде које је побудила 1989. година, време пада Берлинског зида и рушења комунизма у Европи, после тридесет година, док се Талеб, између осталог, бавио концептом који га последњих година нарочито окупира, концептом „коже у игри”, могли бисмо рећи, и „главе на пању”, односно потребе да разликујемо лидере, бизнисмене и интелектуалце који преузимањем ризика доводе и сами себе у опасност, од бројнијих и опаснијих „добровољних давалаца туђе крви”.

Књиге Тимотија Гартона Еша објављују се у преводу на српски језик још од времена владавине Слободана Милошевића, од 1998. године, кад је публикована књига „Досије: лична историја”, а онда су после 2000. објављене још три. У последњих неколико година објављен је и практично цео опус Насима Николаса Талеба. Ове књиге се траже и читају, публика је, дакле, заинтересована, проблем је другде.

Пишући о разлици између власника ресторана и већине јавних интелектуалаца, Талеб каже да се угоститељи труде да се њихов рад допадне муштеријама, да не кажем – крајњим корисницима, док већина јавних интелектуалаца покушава заправо да се свиди другим јавним интелектуалцима, а не читаоцима, не публици. У томе је и суштина проблема српске медијске сцене. Новинари и уредници су заборавили на публику, па или се улагују својим спонзорима или таргетирају непријатеље. Публици је то досадно, па новине више не купује. Онда се ствара зачарани круг јер медији постају додатно економски зависни од политичких моћника и великих оглашивача. У таквој констелацији, нема места за интервјуе са Гартон Ешом или Талебом.

До пре неку годину још су и постојале поједине „сиве зоне”, док су сада ископани ровови, а „савршена олуја” која спаја глобалну „поетику” друштвених мрежа базирану на концепту „дворане одјека” (где свако види и чује само своје истомишљенике и живи у илузији која нема готово никакве везе са стварношћу друштва у коме обитава) и локалне „транзицијске беде” довела је до незапамћене духовне провинцијализације.

Апсолутна фиксација на локалну дневну политику креира ужасно мучну атмосферу, која све иоле трезвеније људе тера на повлачење из јавности или, у најмању руку, драстично умањивање интензитета присутности и превентивну селекцију информација. Није само да се од дрвета не види шума, него се покушава створити осећање да шума уопште не постоји. Људи попут Гартона Еша, Талеба или Бранка Милановића у том смислу су нарочито драгоцени јер имају способност да другима – пословично – шире видике. У том смислу је штета што већи број људи није имао могућност да чује њихово мишљење (и) на локалне теме.

Уосталом, Талеб је у својој последњој књизи на ретко убедљив начин образложио разлоге због којих се Путин тако вешто носи са својим западним противницима, показујући истовремено колико је свестан чињенице да су слични непопуларни ставови постали табу због којих многи губе право на јавну реч. Има код Талеба и афоризама за које би се могло учинити да су надахнути овдашњом ситуацијом: „Отпорност је кад ти је више стало до мањине која воли твој рад него до масе оних који га не воле (уметници); крхкост је кад ти је више стало до мањине која не воли твој рад него до масе оних који га воле (политичари).”

Има их доста који би из тога могли да извуку поуку.

Писац и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа