Татина нова партнерка

Познато је да из године у годину полако али сигурно расте број разведених бракова. У многима од ових бракова поред мужа и жене, постоји и дете или више њих. Разводом се констатује да она и он више нису жена и муж, али с обзиром на то да имају заједничко дете, остају у улогама маме и тате. Како с разводом живот не престаје, многи од разведених налазе нове партнере с којима улазе у трајне везе или нове бракове. Тиме у животе своје деце из разведеног брака уводе нове одрасле особе које покушавају да са децом успоставе нове емотивне односе.

Суочено са новом одраслом особом у свом животу, дете које је навикло да има маму и тату, често је збуњено новом ситуацијом и не зна како да се постави према њој. Типичан сценарио после развода јесте тај да дете остаје код мајке, а да оца виђа одређеним данима. Такође је типично да је отац тај који први у живот детета уводи своју „пријатељицу”, која касније постаје татина „партнерка” и на крају татина „нова жена” У типичном сценарију се нешто касније појављује и мамин „пријатељ” који касније постаје мамин „нови муж”. На крају, дете има емотивни однос са две одрасле особе које му нису биолошки родитељи.

Љубомора и неприхватање

Многа деца разведених родитеља нису заиста емотивно прихватила родитељски развод, тако да гаје своју фантазију да ће се у будућности некако мама и тата поново спојити и да ће све бити као некада. Због тога деца имају негативан став према „уљезу” који спречава да се мама и тата поново заволе и да живе заједно.

Други дечји мотив који доприноси неприхватању нове особе јесте дететова љубомора. Оно жели љубав родитеља за себе, а када схвати да родитељ воли новог партнера, тада се понаша непријатељски према њему, желећи да родитељ воли само њега.

Типична грешка новог партнера јесте да се понаша према детету као да је његово рођено, журећи да се приближи детету, како би га дете прихватило. Демонстрирајући да прихвата његово дете, нови партнер на тај начин поручује оном родитељу са којим је у вези, да је заиста опредељен за везу. Таквим приступом она или он себе често ставља у улогу нове маме или новог тате. То збуњује дете које већ има своју праву маму или правог тату. Типична дететова дилема јесте да ли ће, ако прихвати нову маму или новог тату, изневерити однос који већ има са правим родитељем. На пример, ако заволи нову татину партнерку, да ли је издао своју рођену маму.

Због тога нови партнер не би требало да жури и да се поставља у улогу родитеља, јер ће вероватно наићи на дететово одбијање. Уместо тога, он треба да се постави у улогу нове одрасле особе, која пушта детету да својим темпом прихвати ту новину, и да се оно само приближи новој особи која је важна његовом родитељу. Није добро понашати се у улози нове мајке или новог оца, већ треба имати улогу „татине партнерке/жене” или „маминог партнера/мужа”, из које показује детету да је прихваћено, али заузимајући извесну дистанцу препуштајући да стварни родитељ буде ближе детету. Тако ће дете јасно знати ко му је мајка, а ко отац и неће бити збуњено.

Родитељ треба да има договор, а затим и неку врсту психолошког уговора са новим партнером о оним родитељским функцијама које жели или не жели да са њим дели. Тако, на пример, често родитељ новом партнеру препушта функцију бриге о детету, али не жели да му препусти функцију кажњавања детета. Он или она задржава право да након информације о томе шта је дете урадило, одлучи да ли је то за кажњавање и за који облик кажњавања.

Без журбе до поверења

Сасвим је разумљиво да се родитељ осети веома угроженим када се у близини његовог детета појави нови партнер другог родитеља. Како му је дете веома важно, појава трећег лица изазива непријатна осећања, забринутост за однос према детету и сумњу у трећу особу. Из тог разлога многи родитељи безуспешно покушавају да контролишу однос другог родитеља и његовог партнера према детету. Због тога други родитељ и његов нови партнер треба да знају да је појава новог партнера болна за првог родитеља и да њему треба извесно време да схвати да је нови партнер добронамеран према детету, да не угрожава статус маме или тате првог родитеља, и да је компетентан одрасли који добро брине о детету. Тек на крају овог процеса први родитељ може да прихвати новог партнера и да у њега има поверење.