Биби остварује сан о конзервативном Израелу

Изборна победа и пети премијерски мандат отварају простор Бенјамину Нетанијахуу да оствари своју дубоко конзервативну визију јеврејске државе и њеног народа и да Израел после деценије његове власти претвори у нелибералну демократију.

Победа ипак није случајна. Нетанијахуова деценија је најмирнија у историји. Самоубилачке акције палестинског тероризма припадају прошлости. Успео је да сачува Израел да не буде увучен у рат у Сирији иако је упоредо наређивао ударе на иранске циљеве унутар Сирије. Периодични сукоби у Гази нису довели до већег броја израелских жртава.

Израелска економија се удвостручила у поређењу с временом када је први пут дошао на власт 2009, иако се продубио јаз између добитника високо технологизоване земље и средње класе или оних ван већих градова.

На дипломатском фронту успоставио је прве контакте са конзервативним монархијама Залива играјући на заједничког непријатеља – Иран. Поврх свега, стратешко пријатељство с Американцима подигао је до неслућених висина.

Створио је амбијент у коме читава држава зависи од њега. Уз премијерски, знао је да држи министарства иностраних послова или здравства, а недавно је себе номиновао за министра одбране. Сада је употребио исти трик који му је омогућио победу 2015: уочи избора давао је интервјуе забринутог изгледа. Позивао је десницу да се окупи око Ликуда и упозоравао на опасност да неискусна левица преузме власт, чиме би се угрозила безбедност земље. Ширио је страх представљајући оне који су против њега – било арапске грађане било левицу – као непријатеље државе.

Тактика „притиска дугмета за панику” је успела. Нетанијаху ће са петим мандатом наставити да поларизује земљу и да уништава корене једине демократије Блиског истока.

Покушаће да, без скрупула, преко деснице изврши притисак на судство како би недодирнут изашао из три афере корупције и оптужница које треба да буду подигнуте. Колико ће са новим мандатом наставити да поткопава израелске институције и цивилно друштво?

Нетанијаху је у улози протопопулисте продубио израелске поделе: између конзервативаца и либерала, противника и поборника мира са Палестинцима, између израелских и Јевреја из америчке дијаспоре, између Јевреја и арапских држављана Израела. Истовремено је потврдио да је маестро склапања споразума, укључујући и оних са готово расистичким ултрадесничарима.

Његова политика фундаментално мења карактер Израел и подрива основна права Палестинаца. Следећи екстремистичку агенду премијер је дискриминаторским законом о „јеврејству” укинуо права арапским држављанима Израела призивајући оптужбе да прави апартхејд државу.

Десници се представио као шампион јеврејске колонизације и као одлучни противник палестинске државе. Прети да ће извршити анексију јеврејских насеља са окупиране Западне обале, чиме директно минира стварање палестинске државе и уништава сваку шансу за мир са Палестинцима – призивајући насиље и радикализам. Нетанијаху се куне да му је безбедност Израела апсолутни приоритет, али повлачи потезе да његова држава буде мање безбедна.

Нетанијаху је нашао пријатеља у Доналду Трампу, који се усрдно ангажовао да Биби победи: преселио је амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, укинуо финансијску подршку агенцији УН која помаже Палестинце, затворио уред ПЛО у Вашингтону и – супротно ставу међународне заједнице – признао пун суверенитет Израела над окупираним сиријским Голаном.

Док се регион уводи у период неслућених опасности, Нетанијаху не жели да види да ће загрљај са Трампом учинити да све више Американаца, укључујући и Јевреја, одбити да подржи његов екстремизам. Неколико чланова америчког Конгреса упозорава у писму „Вашингтон посту” да је Нетанијаху исказао растуће непоштовање међународног права.

Придружујући се популистичкој интернационали, Нетанијаху је успоставио блиске контакте са десничарима и националистима који предводе Пољску или Мађарску. У трагању за европским савезницима, антисемитизам је подредио дневној политици, удаљавајући се од либералних вредности о којима је говорио Бен Гурион.

Премијер не жели да схвати да генерише антисемитизам јер су многи – иако погрешно – приправни да његову политику идентификују с омразом према Јеврејима. Смањује се број оних који сматрају да могу да подржавају Израел, а да не морају да стоје иза многих Нетанијахуових потеза. Ираел је остао привржен десници. Лабуристичка левица, која је доминантно управљала Израелом у првим деценијама од стварања државе, потпуно је маргинализована, делује чак анахроно. Али, Ганц је изгубио у тесној трци, наговештавајући да Биби није нерањив. За само неколико месеци успео је да његова коалиција центра левице дође надомак победе.

Нетанијаху је добио нову прилику да води Израел кроз судбинска времена његове историје као јеврејске и демократске државе, уколико га проблеми са законом – „лов на вештице” како премијер каже – пре тога не скину са власти. Што је потврда тога да је израелска демократија жива. Штете по имиџ државе прете да буду озбиљне. Израел би, када већ Нетанијаху неће, требало да послуша отрежњујуће савете својих пријатеља који упозоравају на опасности.