Држава гарант за „Турски ток”

Вест да је Јавно предузеће „Србијагас” потписало 5. и 6. новембра 2018. године уговоре са пет банака о дугорочном кредиту у износу од 60 милиона евра за изградњу гасовода „Турски ток” преко Србије, те да је гарант плаћања овог зајма држава, како је утврдила Радио Слободна Европа увидом у закон усвојен крајем 2018. у Скупштини Србије, не мора да значи нити да ће дуг стварно враћати држава, нити порески обвезници, како је одмах почело да се спекулише. Већ само „Србијагас” који има 49 одсто власништва у заједничкој руско српској фирми „Гастранс” која ће реализовати овај велики пројекат који нашој земљи треба да обезбеди сигурно снабдевање плавим горивом.

За кредите које ће „Србијагас” узети од банака гарантоваће држава, како се наводи у тексту Закона о давању гаранције Републике Србије, који су посланици Скупштине Србије усвојили на седници у децембру 2018. године. Овим законом Србија се обавезала да ће неопозиво, безусловно, без приговора и на први позив гарантовати измирење дуга зајмопримца („Србијагаса”) према банкама, уколико то јавно предузеће не измири своје обавезе.

Упитан да ли је пракса да држава стоји иза кредита јавних предузећа, чији је на крају крају власник, Милојко Арсић, професор на Економском факултету у Београду, објашњава да је ово предузеће током претходних деценија имало проблема у пословању, који су се испољавали кроз високе губитке и неспособност да самостално враћа своје дугове, али да је то историја.

Услед пада набавне и повећања продајне цене гаса као и знатног побољшања наплате испорученог гаса, „Србијагас” последњих неколико године остварује добит, због чега се може очекивати да ће оно у целини или највећим делом измирити обавезе по основу преузетог кредита, наглашава Арсић.

– Уколико би „Србијагас” у наредним годинама наставио да остварује добит као и да самостално измирује обавезе по основу кредита, банке би у будућности биле спремне да му одобравају нове кредите и без државних гаранција, као што је то сада случај са „Телекомом Србија”. Да ли ће „Србијагас” у целини исплатити добијени кредит или ће у томе учествовати и држава зависи искључиво од државе, јер је реч о предузећу монополисти чије кључне елементе пословања контролише држава. Од ње зависи да ли ће продајна цена гаса пратити кретање цене на светском тржишту, као и да ли ће предузеће испоручивати гас фирмама и локалним самоуправама које не измирују редовно своје обавезе – објашњава наш саговорник.

Чињеница је да због овакве пословне историје банке нису спремне да одобре кредит „Србијагасу” без државне гаранције да ће бити враћен. Стога је државна гаранција, за сада, неопходна да би „Србијагас” могао да добије кредит и да реализују планиране инвестиције, као што је изградња гасовода Турски–Балкански ток.

– Међутим, добијање државне гаранције не значи аутоматски да ће држава враћати кредит уместо њеног предузећа. ЕПС је у прошлости добијао државне гаранције, али је у целини враћао кредите из сопствених средстава. Осим тога главни разлог слабих резултата у прошлости била је ниска продајна цена гаса, која је повремено била нижа од набавне цене. Други разлог губитака предузећа била је немогућност наплате испорученог гаса, пре свега од предузећа у реструктурирању и неких локалних самоуправа – наводи проф. Арсић.

Губици и дужници

Владимир Вучковић из Фискалног савета каже да план гаранција које ће се издавати током године може да се види у буџету који је усвојен крајем претходне године и ту нема никакве тајне, а што је случај с кредитом „Србијагаса”. Предмет анализе је да ли би државна предузећа могла сама више да финансирају своје инвестиције, без узимања кредита за које држава даје гаранцију.

– То је могуће. У недавној анализи Фискални савет је утврдио да би „Србијагас” имао 50-60 милиона евра годишње више новца за инвестиције када би наплаћивао сав гас који испоручује. Управо је то вредност кредита који се сада узима уз гаранцију. Нека државна предузећа и топлане и даље не плаћају гас. И то није тајна, може се видети на сајту „Србијагаса” – објашњава наш саговорник и додаје да је друго питање да ли су отклоњени сви ризици да се не понови сценарио по коме порески обвезници плаћају активиране гаранције.

Цене гаса за потрошаче, наглашава, морале би да се формирају изнад набавне цене у супротном поново ће „Србијагас” имати губитке, неће моћи да плаћа кредите које је узео и, на крају, обавезе ће бити плаћене из буџета, закључује он.