Одбрана демократије

Готово два века Србија своје политичко биће и своју будућност настоји да гради на демократским принципима. Игром историјског случаја наша земља и наш народ први су осетили разорне последице напуштања међународног правног поретка и демократије у корист војне силе 1999. године. Није мање било ни разочарање у поредак који су после петооктобарских промена у Србију донели домаћи фалсификатори демократске идеје. Грађани Србије данас знају да цене стварну демократију, мир, развој и стабилне друштвене прилике зато што су им тако дуго били безочно ускраћивани.

Чему онда протести?

Да подсетимо. У пет апсолутно демократски спроведених изборних циклуса, од локалних и парламентарних до председничких, кандидати коалиције окупљене око Српске напредне странке убедљиво су побеђивали и њихови резултати су, без изузетка и без икакве примедбе, потврђени у међународној заједници. Штавише, домаћа и инострана политичка јавност сматра их логичном и неоспорном последицом учинка који је континуираном узлазном линију постигнут у свим секторима српског друштва од 2012. године.

Претходна власт је, упркос симпатијама западних земаља после петооктобарских промена и почетном оптимизму грађана Србије, имала негативан учинак у вези са сваким питањем. Манипулисало се парламентарном демократијом и одузимани су мандати народних посланика. Гласало се из Бодрума. Медији су херметички затворени за свакога ко другачије мисли. Економске вредности земље уништене су пљачкашком приватизацијом и дилетантизмом нових управљача. Радна места затварана су геометријском прогресијом до пуцања социјалне издржљивости. У том периоду запуштено је решавање питања Косова и Метохије, подједнако недостатком сваке политичке иницијативе и срамним дебаклом пред Међународним судом правде у Хагу. Графикон економских параметара срозавао се у суноврат, самим тим и животни стандард грађана. У међународној политици, државничким контактима, регионалним пројектима или политичким савезима, Србија је била слепо црево.

Зашто је то било тако? Зато што није било демократске одговорности власти према грађанима и зато што носиоци те власти, већина од њих у данашњим протестима, нису имали никакву стратегију за опстанак и развој Србије. За разлику од данашње власти, која је започела темељну обнову националне економије и постигла запажене успехе по свим егзактним показатељима, претходници нису били ни свесни да демократија у једном друштву мора да има и своју економску основу, да само богато друштво може да буде слободно друштво. Или је реч о нечему још опаснијем за Србију.

Пре свега, најважније политичке циљеве које је истицала владајућа гарнитура од 2000. године, а којима се није ни приближила, данас успешно остварује коалиција окупљена око Српске напредне странке, посебно у погледу преговарачког процеса и општих односа са Европском унијом. Развијени су и снажни односи са Русијом и Кином, узнапредовали са САД. Добар део тог успеха заснива се на демократском угледу који је Србија постигла у последњих седам година. Демократски профил земље такође је поуздани путоказ страним инвеститорима. Уз све друге поменуте предности које карактеришу данашњу Србију, поставља се питање: Ко би поново гласао за оне који су је од 2000. до 2012. вукли на дно?

Организатори суботњих протеста то одлично увиђају. Пошто њихова политичка мотивација нису боља решења за српску политику и економију, а персонална понуда не може више никога да убеди, остаје насиље као једини инструмент борбе за власт. А насиље је негација демократије.

Ништа боље не говори о стварним циљевима организатора протеста него средства која употребљавају. Ако су вешала, тестере, хулиганско упадање у институције и насиље над женама њихов избор, онда је мрачна будућност коју спремају Србији. Још је злокобније становиште да мањина има право да мимо избора руши демократски изабрану власт. Да ли још само у нашој земљи треба да влада диктатура мањине која је умислила да боље од већине грађана зна шта је њихово добро, која је у школовању прескочила Џона Стјуарта Мила и Слободана Јовановића? Ко би још такву земљу и такву власт пожелео за партнера, осим једнократно, док се не остваре прљави геополитички интереси и Србија баци на колена? А није мали број политичких грабљивица, у свету и у региону, које би нам радо намениле управо такву власт и такву судбину.

Организатори суботњих протеста, жељни власти и осокољени са стране, увиђају да ће Александар Вучић и Српска напредна странка, на темељу своје политике, још много изборних циклуса демократски кормиларити српским бродом, на задовољство апсолутне већине грађана. Како време одмиче, резултати владајуће коалиције све су замашнији, а подршка у гласачком телу све већа. Оваквој опозицији, без компетентности, без одговорности према друштву и држави, без уважавања демократских регула, остаје једина нада да нешто уради уличним насиљем и одмах. Проблем је што та методологија наноси штету Србији, што је представља као несигуран инвестициони амбијент, што је ризична за њен развој, што слаби српску позицију у преговорима о Косову и Метохији и придруживању Европској унији.

Због тога је одбрана демократије данас одбрана Србије.

Директор Завода за уџбенике

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа