Дан после

Ето, догодио се и тај толико најављивани 13. април, дан великог окупљања демонстраната против актуелног режима. Већ следећег дана одржан је Београдски маратон; финале после финала (маратонских) петомесечних протестних шетњи грађана Србије. Ако ништа друго, догађаји попут овог згодни су да се подвуче црта, да се направи некакав салдо и да се види шта је урадила опозиција у претходних неколико месеци, докле су стигли и какви су њени даљи планови.

Голим оком одмах је видљиво да су исти проблеми присутни на крају етапе, као и на почетку – аматеризам, безидејност и непринципијелност на сваком кораку. С једне стране, опозициони лидери позивају грађане да изађу „због катастрофалне власти Вучића”, а овамо, иза леђа тих истих грађана, јасно је да врше позиционирање заправо за неку нову расподелу моћи.

Која је порука упућена властима, какав захтев са овог главног протеста? Је ли то можда антимигрантска порука малинара из ивањичког краја М. Јаковљевића, који је навео да су села у Србији у изумирању, а „Вучић се спрема да их препусти мигрантима, као својим будућим бирачима”? Или је то писмо „бораца са Кошара”, у којем га оптужују за потписивање Бриселског споразума, које је „довело до повлачења српских институција са КиМ”? Или су то речи владике Николаја Велимировића о „дијаспори која сваким даном расте, док се Србија смањује”? Или је то јефтини реторички национализам драмског писца С. Ковачевића, по којем ће Србија ускоро бити „бисер земља”, са „бисер народом”? Своје праве намере опозиционе вође углавном гледају да не открију, осим, евентуално, у твитовима – као што је био следећи твит Бошка Обрадовића уочи последњих великих протеста: „Александар Вучић и Ана Брнабић потписују признање независног Косова и директну издају Косова и Метохије на Васкрс у Берлину. Треба ли било ком српском патриоти већи мотив да у суботу изађе на велики народни протест против ове власти? На који други начин да спречимо ову велеиздају?”

Сада знамо: иза оне тајанствености организатора у погледу тока, маршруте и плана деловања ових последњих протеста крио се заправо недостатак јасне визије: шта и како даље? Је ли циљ окупити што више грађана и претити тиме као запетом (празном) пушком, хоће ли то бити главна стратегија: следећи пут биће нас још више? То помало подсећа на резигнирани одговор чланова једне рок групе на питање како виде своју музику у будућности. Њихов одговор био је брутално искрен: „Свираћемо пред све бројнијом публиком, на све јачем разгласу!” Ако је „издаја Косова” прави и једини мотив окупљања, зашто да то не буде и званична платформа протеста, зашто се нагомилано незадовољство постојано каналише у правцу антиевропејства и антизападњаштва?

И, на крају, шта је било велико финале овог скупа, крешендо који је испунио сва очекивања, климакс и катарза што су се излили на окупљене грађане? Ништа. Ничега није ни било. То јест, био је то неодржани говор Ђиласа и неодржани говор Обрадовића (овај последњи је, додуше, изрекао пар фраза: „Нема повлачења, нема предаје!”). Није се догодило ништа од онога што је било логично претпоставити, што су сви и очекивали, пошто су лидери СзС-а објавили да ће, уместо позадинског деловања, најзад стати на чело колоне. Драган Ђилас је за 19. април најавио оснивање своје странке (Странка слободе и правде), управо на дан када је заказан велики митинг Вучићевих присталица. У текућем позиционирању, ДС остаје препуштен самоме себи и суморним мислима о пропуштеним шансама и својој све неизвеснијој будућности. Сва је прилика да смо, под видом великих грађанских протеста, у суботу присуствовали заправо великом опелу ДС-у. Ако се ова странка угаси, то ће свакако бити њеном сопственом кривицом. Једино позитивно у томе – ако има ичег позитивног – јесте то што убудуће нико из редова опозиције неће моћи више да се позива на Ђинђића и да својата његово име (као што је то у суботу учинио З. Живковић, док је стајао раме уз раме са Обрадовићем и Јеремићем, тражећи „боље сутра”).

Актуелне протесте подржао је и Војни синдикат Србије, исти онај чија је делегација пре два месеца боравила у Москви, као гост Руске Думе. Председник поменутог синдиката, заједно са руским домаћинима, издао је саопштење у којем се каже: „Држава Русија и Руска православна црква стоје чврсто на становишту да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије”. (Иначе, подсећања ради, Закон о војсци у чл. 12. прецизира да је Војска Србије идеолошки, интересно и страначки неутрална.)

Није, дакле, спорно да је један део друштва оправдано незадовољан, питање је само ко тиме хоће да се окористи.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа