Са три јаја тражи воду

Приједор – У Љубији, бившој рударској варошици недалеко од Приједора, живи Фрањо Филиповић кога Љубијанци углавном знају по надимку Фила. Добио га је, веле његови познаници, сасвим заслужено јер је бистар попут познатог адвоката.

Овај 47-годишњак уистину је универзалан и нису му страна различита занимања. Уз то има моћ да помоћу јаја, каже, поуздано открива подземна налазишта воде. Довољно је, истиче Фила, да се у руци у којој је вертикално поређано три јајета, оно у средини заврти и ту је вода сигурно.

– Верујте, никада нисам омануо. Где год сам стао и казао људима да копају, ту је била вода. Не заборавите, сав живот потиче из јајета па је и ово знак да сам у праву – говори човек из кога напросто навиру речи у жељи да представи све оно што је до сада урадио. Каже да је у хороскопу Водолија, па и то доводи у везу са његовим необичним даром.

Фила је већ са дванаест година почео да се бави водом. Са оцем је копао и чистио туђе бунаре, а после се осамосталио.

Фрањо Филиповић је по занимању багериста и готово сав радни век провео је у приједорском руднику. Како је рудник Омарска поприлично удаљен од Љубије, овај неимар, како га често зову комшије, устаје ујутро у четири сата да би стигао на посао. Кућа му је на осами и готово четири километара од њега, нема живе душе. Јада се да је већ неколико година без струје и да живи уз свећу јер је неко украо бакарну жицу на далеководу. Са супругом Славицом има четворо деце који су, како сазнајемо, одлични студенти и добри ђаци. Не жали, каже, што није успео да заврши започету теологију у Сарајеву нити школу за полицајце.

У време када није на послу или када га не зову да открива водену жилу, копа или чисти бунаре, Фила прави разне инструменте и свира у њих. У малој, трошној родитељској кући, саграђеној почетком шездесетих година прошлог века, Фила поседује прави арсенал тамбура, фрула, шаргија... Све је он то сам направио. Док узима фрулу казује да је имао ту част да се састане и са Бором Дугићем и са њим засвира.

Н-едирнути предели у малом засеоку Језерица, у коме живи Фила, одају сву лепоту природе која му на кућни праг доводи змије. Ни оне му нису стране јер је савладао њихов „језик” и тачно зна на који начин да их призива.

– Не плашим их се. Довољно је да им засвирам неколико тактова на фрули и оне саме дођу – са осмехом прича Фила.

И док нас испраћа, не може, вели, а да не спомене покојног оца који је био храбри борац у Другом светском рату. У легендарној бици на Неретви је рањен, а након тога добио је силна одликовања са којима се Фила и данас поноси.