Празна чаша за европску квоту

Европска унија широм је отворила врата за вина из Србије. Квота од 63.000 хектолитара бесцаринског увоза, која нам је управо додељена у оквиру преговора о споразуму о стабилизацији и придруживању, требало би, уколико смо кадри да је испунимо, да нам донесе, према садашњим извозним ценама, најмање десет милиона евра годишње.

Србија, међутим, до сада није испуњавала ни приближно ону претходну која је већ годинама износила 55.000 хектолитара, па тако подаци показују да је просек извоза на то тржиште у последње три године био свега 25.000 хектолитара. Прошле године извезено је 28.000 хектолитара, а оваквим темпом биће нам потребно поприлично времена да ову повластицу искористимо.

У винарији "Чока" кажу да ће повећана извозна квота сигурно бити подстицај за повећање продаје на тржишту ЕУ. Ова винарија, према речима Михајла Митровића, директора извоза, већ сада извози у земље уједињене европске породице, као и у Аустралију и САД. Бивше југословенске републике су им, ипак, најбоље тржиште, а најпродаваније вино уопште њихов познати бренд "ждрепчева крв". Годишње извезу 1,5 милиона литара или два милиона боца, јер искључиво извозе флаширана, квалитетна вина.

– Постижемо сасвим солидну цену, која је виша од бугарских или молдавских вина, конкурентни смо, међутим проблем Србије је генерално у томе што немамо довољно црних вина, а управо се она, између осталих, траже у ЕУ. Питање је и када ћемо их имати у пристојним количинама. Наша шанса за извоз се, заправо, отвара тек са ратификацијом ЦЕФТА јер ћемо само у том случају повећати извоз. Тиме се отвара могућност да увеземо јевтинија вина из Македоније, дорадимо их и продамо с етикетом "made in CEFTA" коју ЕУ уважава. То до сада нисмо могли јер се вино продаје са пореклом, а управо је то разлог што смо купили винарију у Охриду која ће нам помоћи да увећамо извоз у ЕУ – каже Митровић који не оспорава ни познату појаву да је Македонија увек у погледу вина била сировинска база, додуше, можда више за Словенце него за нас, с тим што сада ми преузимамо њихову улогу.

По речима овог нашег саговорника, ограничење за извоз нам је то што нисмо изградили слику винарске земље о Србији и што немамо бренд о винима из Србије.

– Када бисмо направили анкету с питањем ког произвођача вина из Француске или Италије знате, вероватно нико не би одговорио, али су сви зато чули за француска и италијанска вина. Сама винарија "Чока" не може да буде бренд на том тржишту. Зато ми морамо да направимо причу о винима из Србије, уз државну помоћ, наравно. Италија је, на пример, 1990. године уложила 50 милиона немачких марака да би своја вина афирмисала на великом, немачком тржишту. Успели су и практично потиснули до тада доминантна француска вина – објашњава Митровић. Он, иначе, сматра да квота од тих 63.000 хектолитара, што је у ствари осам милиона флаша квалитетног вина, није премного и да није неоствариво испунити је.

Некадашњи директор удружења "Србијавино" Радослав Јовановић сличног је мишљења и каже да ми нисмо успели у томе да нас препознају као земљу која продаје вина с географским пореклом. "Како бисмо, уосталом, и могли да се назовемо земљом вина уколико су тачни, а наравно да јесу, подаци Министарства пољопривреде по којима је као активно регистровано само 18.000 хектара винограда, уз ограду да их има највише 25.000 хектара. Некада смо имали и преко 60.000 хектара колико статистика и сада тврди да имамо званична", каже Јовановић.

По његовом мишљењу, разлог за малу овдашњу производњу вина је и иста таква домаћа потрошња. "Нажалост, ми немамо навику да пијемо вино, ту је и питање нашег животног стандарда, јер је познато да се оно ’пије виљушком’." Осим тога, други произвођачи пића, пиварска индустрија, на пример, у изразитој су експанзији.

"Србијавино", удружење некада великих винарија се, иначе, угасило као и разна друга, попут Фонда за вино који је био удружење извозника. Саме чланице нису, чини се, показале вољу да их одрже, а Јовановић каже да је разлог томе што су више биле заокупљене приватизацијом и тиме ко ће да их купи. Некада велике винарије попут "Годомина" и "Крајинавина" су у стечају, а иста судбина задесила је и "Подрум Палић" у коме су власнички удели препродавани неколико пута. Познаваоци прилика кажу да су велике винарије запале у тешкоће из истих разлога као и друга предузећа у Србији у прошлој деценији. Није било извоза, наплата робе је била спора, није било капитала за нове винограде који, опет, споро враћају уложено. За подизање новог винограда потребно је, иначе, најмање 15.000 евра по хектару и то у идеалним условима, па све и до 25.000 евра у случајевима када су у земљиште потребне веће инвестиције. Ослабљене винарије та средства нису имале. Последњих година држава даје субвенције за занављање винограда, а у Министарству пољопривреде кажу да им је циљ да се подигне најмање 2.500 хектара нових винограда годишње како бисмо, једног лепог дана, у ЕУ могли да уђемо с значајном, винарском и виноградарском производњом.