Ко је владар у операционој сали

Десетине анестезиолога, ђака професора др Предрага Лалевића, једног од оснивача српске школе анестезиологије, годинама већ раде на најпознатијим клиникама Немачке, Холандије, Велике Британије… Једино за анестезиологе у Словенији, где је стално отворен конкурс за наше лекаре, не важи услов да морају да знају словеначки језик. Наши анестезиолози су данас високоцењени стручњаци свуда у свету и очито добар извозни „артикал”. А код куће? По статистикама има их довољно, али с друге стране, никада ниједан специјалиста анестезиологије није на списку бироа за незапослене. За ову специјализацију млади се не отимају превише: траје четири године, а посао овог лекара је одговоран и напоран, јер бди над најтежим пацијентима у јединицама интензивне неге и током операције, а често је у професионалној сенци, јер сва слава припада хирурзима.

С вечитом дилемом ко је владар у операционој сали – хирург или анестезиолог, односно може ли постојати „двојна власт” – сусрели се и оснивачи наше школе за анестезију пре више од пола века. Како су изгледали почеци развоја ове медицинске гране код, нас прошлог викенда подсетио је професор Предраг Лалевић, на свечаној академији поводом 50. година постојања Секције за анестезиологију Српског лекарског друштва.

После завршетка Другог светског рата у Београд је стигла екипа британске војске, на чијем је челу био лекар анестезиолог Патрик Шеклтон, а годину дана касније заменио га је др Расел Дејвис. Генерал Гојко Николиш одредио је неколицину младих лекара да уче анестезиологију. Др Север Ковачев је први положио специјалистички испит, чиме је већ 1947. године анестезиологија постала самостална медицинска дисциплина, много пре него, на пример, у Немачкој. Тако је створен нуклеус данашње српске школе. Развој анестезиологије у Србији, међутим, није текао нимало лако.

– До тада су анестезију на операцији давали болничари, анестезијски техничари, а памтим да је то добро радила и једна чистачица. За ту своју вештину обучавани су три или шест месеци или како стигне неки нови апарат. Анестезиолози су могли да се изброје „на прсте”, а нису били ни много вредновани. Када сам на Савету за народно здравље указао да код нас анестезију дају нестручни и неквалификовани људи, нелекари, оптужен сам за клевету. Као оптужени на клупи од 1966. до 1968. године прошао сам пет рочишта, од којих је једно трајало чак пет сати, али сам дочекао пресуду да никога нисам оклеветао и да то могу да раде само квалификовани лекари – прича за „Политику” професор Лалевић.

Анестезисти више никада после овог суђења нису давали анестезије током операције. Др Лалевић јавности је постао познат и по томе што је након тога, после специјализације на Мејо клиници у Америци и у Данској, пуних 16 година био лекар Јосипа Броза и један од седморице лекара у конзилијуму који га је лечио у последњим месецима живота. „Цена” и значај анестезиолога је и на основу тог детаља расла – у тиму председника је био и специјалиста анестезиолог. Др Лалевић је тадашњем председнику Југославије дао анестезију три пута: за снимање, за покушај операције и за ампутацију ноге, а био је задужен и за праћење виталних функција председника у последњим данима, пре 28 година, када је Броз 71 дана провео на дијализи, а 68 на респиратору.

За причу да су анестезиолози увек у сенци других медицинских специјалности, нарочито хирургије, јер свако зна ко га је оперисао, али не и ко му је давао анестезију и будио га из сна, др Лалевић каже да је данас тако само у мањим медицинским центрима или тамо где се не схвата прави значај и улога лекара анестезиолога.

– Анестезиолог пре сваке интервенције треба да обиђе пацијента, улије му поверење, објасни шта га чека у току анестезије, тако да пацијент не буде уплашен. Јер уплашен пацијент је опасан пацијент, „скачу” му хормони и може доћи до изненадног застоја рада срца. Током интервенције анестезиолог прати ток виталних функција пацијента, али брине о њему и након операције, јер се после неких кардиохируршких интервенција пацијент не буди одмах из анестезије већ се оставља на апарату да се „одмори” – набраја наш саговорник.

Анестезија се иначе наводи као једно од десет највећих открића човечанства (ту је, истина, и Интернет), јер, како каже др Лалевић, благодат је да пацијент не осећа бол док је подвргнут различитим медицинским интервенцијама.

– Развијајући себе, анестезиологија је развила многе друге медицинске гране, рецимо, трансплантациону хирургију, где је и за анестезиолога својеврсни шок да види отворен грудни кош, без срца, али захваљујући апарату за вантелесни крвоток, човек је жив, а хирурзи раде свој посао. Анестезиологија се стално развија као грана медицине и док би некада људи у 55. или 60. години били неподобни за операцију, данас се хируршке интервенције под анестезијом успешно обављају и на људима у деветој деценији, али и код беба старих тек неколико часова, које су се на пример родиле без ануса или са неком другом аномалијом – објашњава др Лалевић. Данас су се осим опште издвојиле и специјализоване анестезиологије: неурохируршка, кардиохируршка, али и дечја.