Руска карта у Немачкој

Нови руски председник Дмитриј Медведев мораће добро да засуче рукаве како би наставио темпом којим је ишао његов претходник а садашњи премијер Владимир Путин. Године „путинизма“ за највећу државу на свету су представљале период брзих промена на унутрашњем плану, али и једнако брз повратак на међународне позиције изгубљене током мучних година транзиције. Хтео не хтео, Медведев мора у ту игру да се убаци пуном снагом и без оклевања. Тога су свесни и он и његови будући саговорници који се дефинитивно неће много трудити да му олакшају посао.

Сама чињеница да прва председничка путовања Медведева воде на исток говори довољно. Посете Кини и Казахстану, двема државама од којих је прва потенцијално највећи купац руских енергената а друга најближи партнер у њиховом обезбеђивању, јасно указују на стратегију Москве: оно што не прода на западу, продаће на истоку. А ко ће после свега остати кратких рукава, ствар је просте рачунице.

Наравно, не треба ни сумњати да је ова порука једнако упућена Европљанима и прекоокеанским партнерима Американцима, који ће морати добро да размисле да ли је евентуално размештање ракетних система у Пољској и Чешкој најјевтинији начин да се очува политички утицај на Старом континенту.

Премишљања у ЕУ

А на европском тлу ствари почињу да се компликују. Тврдња појединих аналитичара, склоних катастрофичнијем гледању на свет, да је „ЕУ уништена, НАТО такође“, и да је „једино што је реално преостало – војна моћ САД“ свакако делују преувеличано, али ипак носи зрнце опомене. Европска унија далеко је од компактности коју је поседовала у време док је деловала као шесторка. Тада нико није стрепео од најезде страних радника, исламског фактора и којечега још. Ствари су биле под контролом. Више нису.

Што је најинтересантније, главна узданица ЕУ – Немачка – према виђењима европридошлица са источног дела континента све више постаје фактор поделе. Берлину се замера много: од претерано чврстог везивања за пројекат руског гасовода „Северни ток“, до недавног одлучног опирања давању статуса будуће чланице НАТО-а Украјини и Грузији. Поједини критичари не избегавају чак да Берлин оптуже да за добру зараду „продаје интересе заједничке Европе“.

У данашњим условима олако саглашавање са поменутим замеркама могло би се показати као контрапродуктивно. Јер, као што поменусмо на почетку, свет се не састоји само од Европе, Русије и САД. Има ту још подоста оних којима није свеједно којим ће путевима тећи енергенти, а којим политички утицаји. Ипак, треба признати да Русија према Немачкој гледа на сасвим специфичан начин. Мада се многи хватају за стару крилатицу по којој „оно што је добро за Руса, лоше је за Немца, и обратно“ историјске околности просто су ишле наруку партнерству две велике државе. Глобализација, онаква какву су је замислили Американци, није дала резултате, нигде. Напротив, утеривање америчке верзије „западних вредности“ у оне делове света који већ хиљадама година живе према сопственим канонима (међу таквима је и Европа) само изазива нове ратове које више нема ко да добије.

Смирени Брисел

Враћати Европу у хаос новог великог сукоба, па макар то био и „хладни рат“, прича је коју мало ко данас прижељкује. Бриселске бирократе све су мање спремне да подмећу главу тамо где други не би ишли ни ђоном, а све више се ослањају на пусту реторику иза чије се атрактивности не крију посебне обавезе, обећања или суштинска подршка ономе коме је реторика намењена. Уосталом, пример Косова које, и поред тога што су му поједине државе ЕУ признале независност, и даље лебди између прошлости и будућности, као и нескривено прање руку, до случајева попут Абхазије, Јужне Осетије, Придњестровља и сл. јасно указују на одстојање које Европа заузима у односу на деликатне ситуације.

У таквим околностима многи се питају и како онда може да функционише сам НАТО. Да ли ће баш све државе алијансе бити спремне да дају сигнал својим војницима за покрет у неки нови бој, ризикујући тиме и сукоб са Русијом? Без извесне ратне завршнице, али са сасвим извесним прекидом дотока енергената. Судећи према дешавањима на недавном самиту у Букурешту, све је мање оних који у то верују.

Најбољи начин да се избегну сукоби са Русијом јесте то да се са њом разговара и договара, тврде помирљиво немачки аналитичари. Што шири буде фронт тих разговора, ужи ће бити фронт за сукобе. Не чуди стога што је немачка канцеларка Ангела Меркел први европски саговорник Дмитрија Медведева, у сваком погледу. Овде, свакако, не би требало пренебрегнути добру атмосферу створену вишегодишњим деловањем Владимира Путина. Новом шефу руске државе преостаје само да прати тај траг.

Мали „новоевропљани“ су тога, такође, свесни. Њихов емотивни отклон од бивше совјетске метрополе још увек је јак. Али стешњеним између Москве и Брисела, не преостаје им ништа друго до – емотивна капитулација.