Лампа – дрво

Тако је дизајнер назвао ову своју креацију у облику стабла дрвета чија крошња светли. Дизајнер који експериментише на разним пољима професије − дизајнира столице, полице, ручне сатове... – највише успеха постиже својим маштовитим расветним телима, тако битним за обликовање ентеријера.

Лампа у облику дрвета која има корен, стабло и крошњу, сасвим заслужује то име. Када је угашена, она делује попут дрвета које уместо грана има софистицирано обликовани горњи део чија естетика долази од ауторовог умећа да се поигра са перфорираним пластичним тракастим формама. Са спољне стране те траке су мат, док су са унутрашње оне сјајне и, крећући се око њих, тај сјај се мења у зависности од нивоа погледа. Тако добијате утисак да се крошња помера, иако је статична, а то померање изазива у вама утисак да се ради о покретима под утицајем струјања ваздуха у соби или поветарца у пољу или шуми. Светлост која долази одбијајући се од сјајних површина ствара ту чудесну и занимљиву динамику која ову лампу издваја од других.

Абажур-крошња је суштина ове идеје, па тако аутор од ње прави и стону и висећу лампу − лустер.

Није лако презасићеном тржишту понудити нешто ново што ће скренути пажњу потрошача и креатора ентеријера. Дизајнери се боре разним средствима, користећи таленат, машту, технологију, али и фактор изненађења. Када су у питању расветна тела, познато је да се од њих очекује да добро изгледају и када су ван функције, то јест када је сијалица угашена, и када су у функцији − да осветле просторију, да је изведу из мрака. Ту су још и здравствени услови, да сијалица не бљешти никоме у очи, затим сигурносни, да светлост и сенке не збуњују онога ко се по ентеријеру креће, па када се томе додају и утрошци енергије, лакоћа одржавања предмета и слично, дизајнерима лампи стварно није лако.

Вернер Ајслингер

Немачки дизајнер, рођен је 1964. године у Нордлингену у Немачкој. У Минхену је дипломирао историју уметности и савремене комуникације, јер сматра да дизајн, коме је одувек био наклоњен, не иде без познавања ове две области, ни у теорији ни у пракси. У Берлину је дипломирао дизајн, а затим се усавршавао код најпознатијих дизајнера у Лондону и Милану. Године 1993. оснива сопствени студио за дизајн у Берлину, где експериментише са разним формама и материјалима, наглашавајући увек да су људске потребе у првом плану. Бавио се професуром на неколико европских универзитета. Излагао је своје пројекте и изведена дела на бројним изложбама у Немачкој, али и у Њујорку и Милану. Ради, између бројних осталих, и за „Капелини”, „Адидас”, „Јагуар”, „Мерцедес-Бенц”, „Витра”, „Занота”... Његови ентеријери су својеврсна синтеза класичног, модерног и футуристичког.

Арх. Радмила Милосављевић

www.dopisna-skola-ambijent.rs