Коалиције располажу мандатима

Да ће формирање нове владе Србије бити немогуће без коалиције коју предводе социјалисти постало је јасно одмах после избора. Ипак, како није још сасвим извесно да ће се лидер коалиције Ивица Дачић приклонити оној страни на којој на којој су радикали и Демократска странка Србије и Нова Србија, или је још могуће да се одлучи и за ону на којој је коалиција предвођена Демократском странком, почеле су и прве спекулације да ли се добитна комбинација може направити цепањем појединих изборних листа. Прецизније речено – да ли је могуће да посланици неке странке који су на изборе изашли у једној коалицији, после избора своје мандате пренесу у другу коалицију.

Ова могућност зависи пре свега од предизборних коалиционих споразума који су странке потписивале склапајући савезе, а који регулишу и питање власништва над мандатима. До сада је било уобичајено да свака странка има право да располаже својим мандатима, односно могла је да замени свог посланика, али није могла, на пример, да се „отцепи” и направи коалицију са неком другом странком. То је регулисано тако што су све „бланко” оставке биле депоноване на једном месту, односно код носиоца листе и само он је, у случају да мањи коалициони партнер одлучи да однесе у мираз посланички мандат, могао да активира бланко оставку.

Судећи по ономе што су странке биле расположене да открију за јавност, коалициони партнери су и сада прибегли сличним решењима. Како је за „Политику” уочи парламентарних избора рекао Ивица Дачић, лидер СПС-а, стожерне странке коалиције СПС–ПУПС–ЈС, остале две партије (којима ће највероватније припасти укупно осам мандата) „могу, ако желе, имати свој посланички клуб.” „Међутим, уколико би ПУПС или ЈС направили посланички клуб с којим би, без СПС-а, са неком другом странком правиле парламентарну већину, остаће без мандата. У складу са коалиционим споразумом, у поменутом случају, ја сам овлашћен да активирам њихове бланко оставке”.

Теоретски би се, међутим, могло десити да се, на пример, ПУПС или ЈС у парламенту приликом гласања о влади изјасне другачије од СПС-а. Социјалисти у том тренутку не би могли да ураде баш ништа, али би могли да реагују касније и да активирају њихове бланко оставке. То практично значи да би могли бити „преварени” само за једно гласање. Било да њихови коалициони партнери, рецимо, обећају да ће подржати владу у коју уђе СПС, па онда гласају другачије, или да чак, дају ненајављену подршку некој другој влади то би било веома кратког даха. У СПС-у су нам рекли да таквим „спекулацијама неће ни да се баве”, да је „коалиција јединствена, све функционише на бази договора међу партнерима, па нема разлога за бригу.”

Демократска стрнака и Г17 плус приложили су заједно са изборном листом и коалициони споразум, којим је прецизирано да ће свака странка сама одлучивати о томе коме ће од својих кандидата доделити посланички мандат, као и да ће предлагати кандидата за случај замене посланика. Овим уговором је, међутим, прецизирано да се „странке потписнице обавезују да ће потписати посебан уговор којим ће ближе регулисати заступање коалиције, расподелу мандата, као и друга питања од значаја за функционисање коалиције у периоду после објављивања коначних резултата избора”. Ипак, Г17 плус, који ће у оквиру своје квоте доделити мандате коалиционим партнерима са локалних избора, из Коалиције за Крагујевац и Коалиције за Пирот, решио је питање власништва над ова два мандата баш онако како смо поменули – њихове бланко оставке биће депоноване код Млађана Динкића, лидера Г17 плус.

Због ранијих оптужби да у скупштини постоји трговина мандатима, то питање је регулисано новим Уставом 2006. године. По највишем законодавном акту, посланик је „слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика”. Све странке су овај члан Устава „превеле” као потврду да је партија, а не посланик, власник мандата, мада заправо посланик нема обавезу да мандат стави на располагање партији. Објашњење за овакво уставно решење најчешће је било то да је изборни систем пропорционалан, а не већински, односно да грађани гласају за страначку листу често и не знајући ко је све на њој, те да је стога нелогично да посланик потпуно слободно располаже мандатом.

Овим чланом Устава, практично, су озакоњене „бланко” оставке, које су и раније постојале, међутим, посланик је могао да задржи мандат изјавом да повлачи „бланко” оставку, али ова могућност је, углавном, била теоретска. Тако је на пример, Горан Пауновић, бивши шеф посланичке групе Г17 плус, када му је активирана оставка, рекао на седници Административног одбора да је повлачи, али је, ипак, остао без мандата. Томислав Николић, заменик председника СРС-а и председник Административног одбора извинио се Пауновићу, али је казао да су радикали у оваквим ситуација увек на страни странке, без обзира о којој странци је реч, јер је странка та која је посланику дала мандат.

После прошлогодишњих избора све странке су пре него што су кандидатима повериле посланички мандат од њих добиле бланко оставке, а неке су, као Г17 плус имале и потписане посебне уговоре са сваким послаником.