Вински Чиле у Европи

Када је пре нешто више од две године Живојин Ђорђевић, у јавности познат по „некст” воћним соковима, ову своју производњу продао америчкој „Кока-Коли”, замислио се шта му с добијеним новцем ваља чинити. Загонетку, како сам каже, није дуго одгонетао. „У послу с воћем већ сам постао експерт и размишљао сам шта бих слично могао да радим. Грожђе је воће, вино производ од тог воћа, а у томе што је винарство код нас добрим делом пропало и што је тржиште полупразно видео сам шансу”, каже он.

Време, наравно, није губио, увезао је најсавременију опрему за винарство, на Палићу је подигао нову винарију и кренуо у садњу нових винограда, што на земљишту у свом поседу, што на оном у дугорочном закупу. Неке винограде је искрчио, а неке су његови стручњаци, где је то могло, спасли и ревитализовали. Бахусова капљица се, наравно, не прави за једну сезону тако да он тек сада поносно показује своје прво вино, рода 2006. године.

Попут осталих, све бројнијих винара код нас, који као и он производе врхунска вина углавном мањих серија, Ђорђевић своју винарију није назвао по породичном имену. Његова винарија се зове „Свет вина Живојина Ђорђевића” и то у енглеској варијанти (World of wine). Иначе, листом производи сва она вина која су сада у свету „у тренду” – пино бели, сиви, црни, шардоне, мерло, каберне совињон…То што је назив винарије на енглеском напросто упућује на то да је Ђорђевићу већ сада овдашње тржиште мало и да ће своја вина још у старту почети да извози. За њега то, каже, неће бити никакав проблем, и „некст” сокови су се својим квалитетом пробили у 30 земаља, а ти контакти су остали.

То што је код нас све мање винограда, а последично и све мање вина, овај „свежи” винар види као нову шансу Србије.

– Вина која се сада праве у свету су тотално другачија од наших, а то је постигнуто новом технологијом која је максимално сачувала својства грожђа тако да вина сада имају и воћне и цветне мирисне ноте. Тај нови тренд је свету наметнуо такозвани нови свет и то су вина Чилеа, Аргентине, Аустралије, Калифорније, Јужноафричке Републике. За разлику од њих који захваљујући новој технологији задрже максимална својства вина, у нашем традиционалном, па и конзервативном начину производње изгуби се 30-40 одсто квалитета и зато су наша вина лошија иако нам је грожђе можда боље. Променом начина размишљања Србија сада има шансу да постане Чиле у Европи – каже Ђорђевић додајући да и винске силе Европе попут Италије и Француске уче од „новог света”. По њему сада најбоља и најмодернија вина преве Аустријанци, јер су управо због афере са антифризом у вину пре неколико деценија, комплетно променили своју винску филозофију.

Потрошња вина у Србији пала је на свега шест литара по становнику годишње, а некада је то било 30 литара. Ђорђевића све то подсећа на време када је почео да прави „некст” сокове 1996. године када се пило само четири литра сока по становнику годишње, а убрзо је враћено на 20 литара. По његовим речима, и са вином може бити тако. Све ово, наравно, не може се брзо постићи и то мора бити пројекат за наредних пет до десет година. Ђорђевић инсистира на томе да нам само квалитет отвара врата, вино не може да кошта 100 динара као сада, већ најмање 300,400 динара и тек тада можемо да говоримо да имамо добра вина.Он, на пример, не купује грожђе на тржишту, већ вино прави искључиво од свог, брижљиво и под надзором стручњака негованог. За сада под новим сортама има 225 хектара на Палићу, а у Неготину, познатом крају за црна вина, закупио је готово 300 хектара старих винограда које и крчи или обнавља. С обзиром на то да у Србији нема довољно квалитетног винског грожђа, Ђорђевић је у Херцеговини, надомак манастира Тврдош, закупио 40 хектара винограда такође под сортама црног грожђа чији род комплетно надзиру његови стручњаци. План му је повећање на 500-600, па и 1.000 хектара нових винограда.