Шта су нам комунисти оставили у наслеђе

Оснивање Комунистичке партије Југославије био је почетак бурне историје организације која је доживела олимпијске висине борбе за правду, слободу, једнакост, међународно разумевање и сарадњу, али и катастрофалне стрмоглаве у каљугу рата, братоубилаштва, неправде, неслободе и идеолошке искључивости, пише данас Дојче веле у колумни поводом 100. годишњице оснивања странке.

Пре тачно сто година, на конгресу одржаном у Београду од 20. до 23. априла 1919, представници социјалдемократских странака и организација из Србије, БиХ, Хрватске и Словеније одлучили су да оснују Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста), касније преименовану у Комунистичка партија, односно Савез комуниста Југославије.

Тако је, свега неколико месеци од установљења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (децембра 1918) југословенска идеја добила и страначко-политичку физиономију, додуше, обојену у црвено, наводи ДВ. Успони и падови пратили су КПЈ током читаве њене историје и, на крају, довели до неславног краја натопљеног крвљу. Ратови вођени на територији бивше СФРЈ деведесетих година” пљачкашки и експанзионистички до сржи - директна су последица неспособности комунистичких властодржаца да се издигну изнад уских парохијалних интереса и земљу поведу у вековима очекивано придруживање породици слободних и демократских народа и држава, додаје се у колумни.

Аутор наводи и да су освојивши власт „аутентичним спојем ослободилачке борбе и социјалистичке револуције” југословенски комунисти после 1945, а нарочито након раскида са Стаљином 1948, отпочели опсежан модернизацијски и еманципаторски подухват који је од заостале, ратовима разорене и изнемогле направио релативно развијену земљу која је у међународним оквирима уживала својој величини несразмеран углед и поштовање.

Непорецива је, наиме, чињеница да су југословенски комунисти представљали једину снагу која је поразила два највећа зла двадесетог века: и Хитлера и Стаљина, истиче се у тексту.

Као по њему „најбитније корене пропасти југословенске идеје” аутор наводи и незреле елите, доминацију колективистичког над слободом еманципованог појединца и „мање или више свесну замена теза у којој су релативне слободе (путовање, радничко самоуправљање) сматране демократијом”.

Такозвана „партијска држава” (партитократија) коју су патентирали југословенски комунисти и данас је болест од које болују безмало све некадашње републике, оцењује се.

Колуминиста наводи да „због свега тога није било тешко направити систем у којем је власт централизована и, у личности Тита, отелотворена у једном појединцу”.

Уверен у сопствену непогрешивост, Тито није трпео приговоре, поготово не критику и окружио се интелектуално, политички и морално инфериорним послушницима који су чекали његов одлазак да би од себе начинили шерифе у својим етнички омеђеним феудима, пише колумниста ДВ-а али и додаје да је критика и отпора било и у његово доба.

Бурна историја КПЈ - СКЈ је можда најбоља потврда тезе да се у случају Југославије као заједнице сродних народа и сличне прошлости радило о епохалном пројекту који је, нарочито у последњим годинама постојања, поверен похлепним, незрелим, неспособним и властољубивим елитама, или, тачније, узурпиран од њих, у недостатку демократских механизама.

Све то је водило директно у крвави пир деведесетих година прошлог века, чији су инспиратори, креатори и коловође у многима од новонасталих државица и данас на врху пирамиде одлучивања, закључује се у колумни ДВ, преноси Бета.