Горка евро чоколада

Од нашег специјалног извештача
Берлин, Франкфурт на Мајни – У сали за састанке на последњем, 13. спрату палате Бундесбанке, смештене на ободу шумовитог парка, одакле се као на длану виде небодери финансијског центра Франкфурта, Немачке и целе Европе – учесници могу да се засладе чоколадицама с омотима на којима су еври у различитим апоенима. То је симболична порука: сиромашније чланице еврозоне осетиле су горчину „политике штедње” чији је главни промотер управо Немачка. Иза хладних стаклених зидова Бундесбанке кроје се планови за успостављање новог европског механизма – финансијске уније.

Реч је о интегрисању тржишта капитала и банкарске уније, што треба да употпуни постојећу економску и монетарну унију. Јануарски споразум Ангеле Меркел и Емануела Макрона из Ахена предвиђа оснивање француско-немачке економске зоне са заједничким правилима, као својеврсне лабораторије за целу Европу. Да ли се из удобних фотеља најмоћније европске банке довољно јасно виде проблеми који оптерећују ЕУ и да ли је челична „фискална дисциплина” која се намеће из ове институције – један од њихових главних узрока?

Европа се, тако, нашла на историјској раскрсници. Као што је бивши шведски премијер Карл Билт рекао – или ће ЕУ постати глобални играч као САД и Кина или ће бити њихово игралиште. То је питање које се поставља у Немачкој: куда и како даље, уочи избора за Европски парламент, од 23. до 26. маја.

Сви страхују од изборног резултата нових политичких снага, које овде називају популистима. Док они себе радије сматрају – суверенистима. Али, „суверени” у односу на кога? Да ли је то залагање за самосталност националних држава ка Бриселу и Вашингтону, или јачање капацитета саме ЕУ и њеног позиционирања као глобалног играча, о чему говори Билт? Док су ствари ишле добро, сви су желели у ЕУ. Чим су се појавили знаци веће кризе, многи су почели да говоре да ЕУ њима „управља” и да треба да се размишља о изласку.

Различита су полазишта либерала и популиста, али су суочени с истим узроцима европског незадовољства – политика штедње, брегзит, мигрантска криза, сложени односи с другим центрима глобалне моћи, а заправо главним економским и политичким конкурентима ЕУ. Осећају се последице старе бољке Европе, која је економски џин, али, како многи сматрају чак и у Немачкој, политички патуљак. Ове теме доминирале су на сусретима које је немачка влада – у данима када обележава две деценије од пресељења из Бона у Берлин – организовала за групу посетилаца из света. Сусрети с водећим људима немачких државних институција и цивилног сектора праћени су захтевом да се информације могу објављивати по правилима „четем хауса”, односно без навођења извора...

Европски избори су главна тема и у оквиру тога популисти, чија се нарасла моћ осећа широм Европе. Наравно, и брегзит, а затим мигрантско питање и климатске промене. Као најважнији немачки проблем мигранте сматра 36 одсто Немаца и 21 проценат Европљана. Чак 40 одсто Немаца и 45 процената Европљана верује да је то највећи проблем за цео континент. Ово су забрињавајући подаци у светлу пораста десног популизма, који је у најтешњој је вези с приливом миграната, док се леви оријентишу на поделу између богатих и сиромашних. Придошлице стварају конкуренцију сиромашнијим грађанима, а не богатима. То, по мишљењу немачких бораца за људска права, доприноси порасту и левог и десног популизма.

Нова шефица Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Анегрет Крамп-Каренбауер конзервативнији је политичар од Ангеле Меркел. О изборима ЦДУ брине јер опозициона Алтернатива за Немачку (АфД) има све више присталица. Разлика није само о мигрантском питању, већ и у погледу будућности ЕУ. Нико у немачком парламенту није отворено за излазак из ЕУ, али има оних који се залажу за напуштање евра, упркос томе што је Немачка највише добила увођењем заједничке валуте. У деценији после 2000, немачки спољнотрговински биланс бележи велики раст суфицита, а државе југа ЕУ имају дефиците. Најмоћнија европска привреда покорила је тржиште, као што чини и Кина. Немачки извоз у ЕУ један је од камена спотицања, па Берлин тежи повећању трговине са спољним тржиштима.

Као претње у Берлину апострофирају Русију и Кину, прву у политичком, другу у економском смислу. Однос Берлина према Русији праћен је неслагањима око Украјине, али развијају економску сарадњу. Изградња руско-немачког гасовода „Северни ток 2”, којој се противи Вашингтон, показује да је сарадња с Москвом међу приоритетима владе у Берлину. Немачки интелектуалци указују и на двоструке аршине Запада: критикују Путина због Крима, али не и Турску због окупације дела територије ЕУ – северног Кипра. Турска је исувише важна у НАТО-у.

Кина је на врху листе – и као партнер и као претња. Њене компаније, како се жале у Берлину, привилеговане су на тржишту ЕУ, али европске нису у Кини. По мишљењу креатора немачке економске политике, кинеско тржиште није отворено и Пекинг субвенционише своје компаније, док Европа то не може и не жели. „Кинези уче брзо и раде напорно. Пре 20 година многи су говорили да кинески произвођачи неће моћи да се укључе у тржиште мобилне телефоније, а данас су лидери”, објашњавају у немачким пословним круговима. Истичу да немају ништа против кинеских иницијатива „Појас и пут” и „16+1”, чији је део и Србија.

На овогодишњој Минхенској конференцији о безбедности било је доста спорних питања између Европе и САД. Односи Немачке с Вашингтоном били су сложени и пре Доналда Трампа, али је он подигао лествицу још више. Од чланица НАТО-а захтева се повећање трошкова за одбрану на најмање два одсто БДП-а, али у Берлину с тиме не журе. Не само због историјског наслеђа, Немци радије улажу у развојне пројекте, него у куповину наоружања и милитаризацију. У Берлину Трампа доживљавају као популисту који не мари за трансатлантску безбедност.

Западни Балкан има сигурну перспективу придружења, али треба бити искрен и рећи да се то неће ускоро догодити и може да потраје, поручују експерти из Берлина и као проблеме региона наводе владавину права, организовани криминал и корупцију. У пословним круговима подвлаче да немачке компаније добро раде у Србији. Став Берлина о решавању проблема Косова без „промене граница” је већ добро познат, а савет Београду и Приштини је – да се угледају на Атину и Скопље, који су недавно решили деценијски спор око имена Северне Македоније.

Немачки став је да ЕУ треба да одлучи да ли жели да буде глобални политички играч. Ако жели, мора да настави политику проширења, јер су Русија, Кина и Турска спремне су да попуне тај простор ако ЕУ неће. Друго важно питање је безбедност: ако ЕУ жели да буде глобални играч – важно је да ли ће у том смислу говорити једним језиком или не. То је најава веће самосталности Европе у осигурању сопствене безбедности, што је изузетно осетљиво у контексту НАТО-а, јер САД с подозрењем гледају на овакве најаве. Западни Балкан – и нерешена питања која носи – очито имају своју улогу у стратегији „осамостаљења ЕУ”. Дугорочна идеја је да ЕУ добије место сталног члана СБ УН.

Експерти примећују и знаке замора „француско-немачког мотора ЕУ”, а недавни Ахенски споразум који су постигли Меркелова и Макрон тумаче као знак немачког јачања. По њима, Ахен је важан сигнал, али не и довољан. Немци констатују да уместо солидарности, „кад нешто крене наопако, у ЕУ сви пребацују одговорност једни на друге”, што се тумачи као слабост европског концепта. Док у погледу нових чланица у Берлину преовлађује опрезност и умерени песимизам, дотле Французи отворено говоре о „кошмару проширења”. Најаву Макрона да је Унији потребна реформа, а да се потом може разговарати о проширењу – треба посматрати и у овом светлу. Немачка чује сигнале из Париза и прихвата да ојача и реформише еврозону, преносећи на њу више овлашћења. Како сматрају у окружењу Меркелове, „Макрон производи велике визије”, али Немачка жели резултате. То су, наводе, две различите филозофије, али не значи да немачко-француско партнерство не функционише. 

Повратак једног мигранта кошта 22.000 евра

Прошле године у Немачкој спречено је седам терористичких напада. Немачка полиција спрема се за отварање своје десете управе – за исламски тероризам. Процене указују да сваке године између 3.000 и 7.000 миграната погине на Медитерану у покушају да се докопају Европе. Зато много пажње полажу у рад Фронтекса, европске граничне полиције, у чијим операцијама учествује 11.000 официра из целе ЕУ. Немачка ће наредних година да повећа на 2.500 број својих припадника, тежећи већој сарадњи и са Србијом. Ако нека земља жели да врати мигранте у земљу порекла, Фронтекс плаћа све трошкове, у просеку то износи 22.000 евра по човеку. Неке државе ЕУ, пак, желе да плате Немачкој да преузме њихове мигранте. Буџет Фронтекса, с планирањем великих операција на тлу Африке, следеће године порашће на милијарду евра, а ове је 430 милиона.

„Фолксваген” и Србија

Климатске промене оптерећују немачко друштво и зато троше све мање фосилних горива. План је да се угасе све електране на угаљ до 2038, после чега ће остати обновљиви извори енергије и гас. Последњи мотор с унутрашњим сагоревањем „Фолксваген” планира да произведе до 2026. године. Електрични аутомобили постаће свима доступни, уверавају промотери „зелене енергије”. У том смислу, занимљива је најава да би „Фолксваген” могао да одабере Србију као одредиште за своју нове фабрике, имајући у виду да наша земља поседује велике залихе литијума за производњу батерија за електричне аутомобиле. Но, у Немачкој нико није желео да коментарише ову могућност.

Захтев за глобално лидерство

Немачка индустрија такође захтева глобално лидерство, то је јасна порука и потреба пословних кругова. Како наводе, тржишта САД и ЕУ су исте величине, али политичка тежина Вашингтона и Брисела није иста. Зато је захтев немачке привреде да председник Европске комисије буде снажна политичка фигура, која ће промовисати „европско понашање”, уз свест држава чланица да морају да праве компромисе с националним интересима. Независно од притиска из САД и Кине, Немачка жели да послује са свима и не буде талац њихове борбе. У том смислу, Берлин неће одустати од подршке Ирану, упркос унилатералним санкцијама САД.