„Црно-бели” опет на распећу

Утакмица Раднички – Партизан (3:1) поново је повод да у нашем фудбалу једни ударају у клин, а други у плочу. Последњи окршај у првенству тимова, који ће 15. маја, такође у Нишу, да се боре за улазак у финале Купа Србије („црно-бели” имају предност од 1:0) пренео се с игралишта у саопштења.

Поражени види себе као мученика. Жали се да је судија досудио слободан ударац, из којег је домаћин изједначио, када је већ истекло прво полувреме, а нарочито указује на други гол Радничког, јер га је Николић признао, иако је у један играч домаћих, мада у офсајду, ометао голмана Партизана.

Што се надокнађивања времена тиче оно што судија покаже да има још да се игра је минимум, како пише у Правилима игре, које је издао ФСС. С објашњењем да мање не може да се игра, а више – може. Дакле, зависи од арбитра.

Водећи гол за Раднички је последица тога што је судији остављено да процени намеру играча. Како неко може да зна шта је други намеравао је велико питање. Рецимо, да ли је неко намерно ставио руку да га лопта удари или није.

Слично је и с такозваним пасивним офсајдом. Ту се процењује да ли је играч у тој позицији (по Правилима игра то само по себи није прекршај) „у тренутку када је саиграч одиграо или додирнуо лопту кренуо да се активно уљкучује у игру”. А то може да буде: „утицајем на игру или додиривањем лопте одигране или додирнуте од његова саиграча” и „утицајем на противника”.

Под „утицајем на противника” има се у виду: „спречавање противника да игра или да буде у могућности да игра лоптом јасном опструкцијом противниковог погледа или улазак у дуел за лопту са противником; јасан покушај играња лопте која је близу њега када ова акција има утицаја на противника или прављење очигледних покрета који јасно утичу на могућност противника да игра лоптом”.

Само судија Николић зна шта је видео када је играч Радничког утрчао пред голмана Партизана и пропустио лопту, која је завршила у голу. Можда за њега то није било из офсајд положаја?! Такву одлуку би, вероватно, ретко ко од његових колега донео.

Клуб из Ниша се у свом обраћању јавности не бави тиме, него у томе види „очигледан покушај притиска на судије пред реванш меч полуфинала Купа Србије” и да „Раднички то неће дозволити”, као и да „то што Партизан ствара алиби пред утакмицу коју игра са Црвеном звездом нас, а ни било који други клуб у Србији не би требало да дотиче”. Кад су интереси у питању свако види оно што хоће да види.

После Ниша Партизан опет себе види на распећу. А и стање на табели се закомпликовало. Чукарички га је стигао по броју бодова, Младост из Лучана вреба треће место у лиги. „Црно-бели” су, несумњиво, психолошки оптерећени оним што се догодило на Чаиру и то на њих може неповољно да утиче за утакмицу против Црвене звезде. Помисао да је „виша сила” против њих може да им подрије самопоуздање.

Али, и када све иде као по лоју, а и када не иде како се жели, најбоље је да се под лупу стави своја игра. Партизан ту има шта да поправи. Чак и да се с Чаира вратио с пленом то не би смело да га завара да је чврсто у седлу.

Његови фудбалери праве доста „ситних грешака” на које се заборави чим опасност мине. Али, баш то, углавном, буде кобно. На пример, избијање лопте у противничког играча после чега настане ситуација, која се заврши слободним ударцем за Раднички и – изједначењем.

Могу да се затворе очи, па да се каже да је то случај, али недавно се десило и да се двојица саиграча сударе у старту на лопту. Такви неспоразуми не би смели да се дешавају професионалцима. И због таквих „ситница” се плаћа цех, а да се и не говори о томе кад противнички играч потпуно сам претрчи готово пола терена (после такве поспаности Партизанове одбране је и постигнут спорни гол).

Партизан је имао прилике да после тога нешто више уради, али је питање колико је то плод његове разгоропађености, а колико последица опредељења Радничког да чува вођство од 3:1. На „црно-белима” је да извуку поуку и да се у најбољем издању супротставе у четвртак „вечитом ривалу”.