Берза чека елиту

У  случају да се садашња јавна предузећа, односно велики системи попут НИС-а, Телекома, ЕПС-а не појаве на Београдској берзи, домаћи инвеститори неће имати довољно квалитетних хартија у које могу да улажу, па, сходно природној тежњи капитала да се оплођује, тражиће те могућности ван земље.

То значи да би Србија, којој је неопходан инвестициони капитал за развој, могла да постане извозник оног што јој највише недостаје и да финансира развој других земаља, а да наша привреда зависи од папрено скупих кредита, упозоравају на Београдској берзи.

Апостоли тржишне економије беже од тржишта

Не треба при том заборавити и на чињеницу да приликом евентуалне продаје државног капитала у овим компанијама, без њиховог претходног изласка на берзу, увек постоји сумња у погледу постигнуте цене, коју тржиште није верификовало.

Не треба заборавити ни на то да су такозване "blue chip" компаније, у какве сигурно спадају садашња јавна предузећа, у свакој земљи темељац тржишта капитала, јер су за њихове акције институционални инвеститори (инвестициони и пензиони фондови, осигуравајућа друштва) највише заинтересовани.

При том, изласком тих компанија на тржиште, не само да се обезбеђује квалитетан материјал за улагање, односно за пласман домаће акумулиране штедње у развој српске привреде, већ и држава има и најбољи тржишни механизам за одређивање цене при евентуалној доцнијој продаји дела свог капитала у тим компанијама. У тој чињеници се, можда, крије и највећи разлог зашто властодршци, којима су "пуна уста" тржишта, истовремено одуговлаче с изношењем на берзу акција садашњих јавних, а будућих акционарских компанија са већинским државним власништвом.

Наиме, продаја без тржишне верификације омогућава договорно утврђивање цене, уз масне провизије, док купац који пазари акције компаније на берзи мора да плати њихову реалну вредност у датом тренутку.

Мета за фондове

Не треба заборавити ни то да околност што је компанија на берзи не утиче на опредељење државе када ће, у којем проценту и којим стратешким партнером поделити своје власништво, тако да излазак на тржиште капитала апсолутно не везује руке нити смањује маневарски простор већинском власнику.

Уз то, држава, као већински власник, може да донесе одлуку да, уместо да задужује предузеће узимањем скупих кредита, прикупи средства за реструктурирање, а тиме и подизање вредности фирме, емисијом нових акција и њиховом иницијалном јавном понудом на берзи.

Алтернативно, уколико не жели да ремети постојећу власничку доминацију, држава може ради исте намене да изда корпоративне обвезнице и да их продаје на берзи.

Да Београдска берза све више постаје тржиште на којем су инвеститори све више заинтересовани за капиталне добитке, а много мање него раније – за власништво у фирмама, сведочи и чињеница да јењава број понуда за преузимање.

Делимично је то последица пооштрених законских услова, али и тога што је берза, захваљујући експанзивном развоју, све привлачнија портфолио инвеститорима, поготово откад су се на тржишту појавили домаћи пензиони и инвестициони фондови.