Док га смрт од затвора не раздвоји

Тешка кривична дела попут убиства детета, убиства на изразито свиреп и подмукао начин или из користољубља, убиства већег броја људи, као и други тешки злочини, увек изазивају велико згражавање и огорчење јавности. Сасвим је извесно да убедљива већина грађана за такве злочине најадекватнијом сматра смртну казну. Тако је не само код нас, него и широм света. Државе чланице Савета Европе ипак су се из начелних разлога одрекле смртне казне.

Некада се овде испољава и својеврсно лицемерје. Познат је случај терористичке групе „Фракција Црвене армије” (РАФ). Немачка полиција и Служба за заштиту уставног поретка успели су да опсежним акцијама и применом одређених специјалних истражних техника нанесу тешке губитке „рафовцима”. Неки терористи су ликвидирани, а већина је ухапшена. Најопаснији су заточени у специјалном затвору. Светло се никада није гасило, а све ћелије биле су савршено звучно изоловане, што је било идеално, како за спречавање бекства, тако и за изазивање депресије код затвореника. У мају 1976. самоубиство извршава Улрике Мајнхоф, а неколико месеци касније и један од лидера организације, Андреас Бадер и још двоје истакнутих терориста. Након ових смрти „иза решетака”, један немачки професор на међународној конференцији поносно изјављује да смртна казна послератној Немачкој не постоји. Алудирајући на самоубиства терориста, један угледни холандски криминолог тада добацује говорнику: „Да, али сте зато увели казну самоубиства”.

Иако се то формално не прописује кривичноправним нормама, тешко је негирати да је казна својеврсна одмазда. То је најтипичније код смртне казне. Када је у нашој земљи укинута смртна казна, након извесне „нормативне конфузије”, као њен супститут прописује се казна од четрдесет година затвора, а нешто касније казна у посебном распону од тридесет до четрдесет година затвора. Још пре неколико година било је предложено да се она замени казном доживотног затвора. Од тога се одустало под притиском организација које се баве људским правима. То је и тада билo грешка, јер, суштински, казна од четрдесет година није битно мање репресивна од казне доживотног затвора, која ипак начелно има већи превентивни ефекат и реално представља најадекватнију супституцију смртној казни.

Не треба заборавити ни да у већини модерних држава доживотни затвор не мора заиста да траје до краја живота осуђеног, јер је увек могуће и пуштање на условни отпуст. У Немачкој је, на пример, он могућ након протека петнаест година затвора, због чега у пракси доживотни затвор траје нешто мање од двадесет година. У Србији је у првој верзији Нацрта закона о изменама и допунама Кривичног законика била прописана могућност условног отпуста осуђеног на доживотни затвор када прође најмање двадесет и пет година. Сада се предлаже да та граница буде двадесет и седам година. То је мотивисано идејом уподобљавања казни од четрдесет година затвора, када је условни отпуст по општим правилима могућ након што се издрже две трећине казне, што износи нешто мање од двадесет седам година. Ово није идеално, јер, с једне стране, Европски суд за људска права сматра да тај лимит не треба да буде преко двадесет пет година, док с друге стране, ми и немамо посебну казну од четрдесет година затвора, већ је то казна у распону од тридесет до четрдесет година, па не треба правити такве паралеле.

У првој верзији Нацрта одустало се од идеје казне доживотног затвора без могућности пуштања на условни отпуст. Сада се то поново предвиђа. Тада таква казна још више личи на смртну казну, јер дефинитивно „убија” слободу, као што се смртном казном „гаси живот”. На неким другим језицима ово је и „буквално”. Тако се на словеначком казна доживотног затвора дефинише као „досмртна”. Забрана условног отпуста супротна je тзв. европским стандардима, али има и других важни(ји)х разлога против ње. Ни осуђеном на казну доживотног затвора ипак не треба убијати баш сваку наду. Човеку је иманентна тежња да буде слободан, макар то било и неизвесно, па и мало вероватно, те се сводило на „кад-тад” и чак за неке, а нарочито за најтеже злочинце, попут убица деце, „вероватно никад”. Али, ако је сигурно да ће из затвора изаћи само са „ногама напред”, онда осуђеног баш ништа не демотивише да у самом затвору учини нови злочин, попут убиства чувара и другог осуђеника. Наравно, може се претпоставити да би се у пракси учиниоци тако тешких кривичних дела због којих им је изречена казна доживотног затвора, веома рестриктивно пуштали на условни отпуст.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа