Dok ga smrt od zatvora ne razdvoji

Teška krivična dela poput ubistva deteta, ubistva na izrazito svirep i podmukao način ili iz koristoljublja, ubistva većeg broja ljudi, kao i drugi teški zločini, uvek izazivaju veliko zgražavanje i ogorčenje javnosti. Sasvim je izvesno da ubedljiva većina građana za takve zločine najadekvatnijom smatra smrtnu kaznu. Tako je ne samo kod nas, nego i širom sveta. Države članice Saveta Evrope ipak su se iz načelnih razloga odrekle smrtne kazne.

Nekada se ovde ispoljava i svojevrsno licemerje. Poznat je slučaj terorističke grupe „Frakcija Crvene armije” (RAF). Nemačka policija i Služba za zaštitu ustavnog poretka uspeli su da opsežnim akcijama i primenom određenih specijalnih istražnih tehnika nanesu teške gubitke „rafovcima”. Neki teroristi su likvidirani, a većina je uhapšena. Najopasniji su zatočeni u specijalnom zatvoru. Svetlo se nikada nije gasilo, a sve ćelije bile su savršeno zvučno izolovane, što je bilo idealno, kako za sprečavanje bekstva, tako i za izazivanje depresije kod zatvorenika. U maju 1976. samoubistvo izvršava Ulrike Majnhof, a nekoliko meseci kasnije i jedan od lidera organizacije, Andreas Bader i još dvoje istaknutih terorista. Nakon ovih smrti „iza rešetaka”, jedan nemački profesor na međunarodnoj konferenciji ponosno izjavljuje da smrtna kazna posleratnoj Nemačkoj ne postoji. Aludirajući na samoubistva terorista, jedan ugledni holandski kriminolog tada dobacuje govorniku: „Da, ali ste zato uveli kaznu samoubistva”.

Iako se to formalno ne propisuje krivičnopravnim normama, teško je negirati da je kazna svojevrsna odmazda. To je najtipičnije kod smrtne kazne. Kada je u našoj zemlji ukinuta smrtna kazna, nakon izvesne „normativne konfuzije”, kao njen supstitut propisuje se kazna od četrdeset godina zatvora, a nešto kasnije kazna u posebnom rasponu od trideset do četrdeset godina zatvora. Još pre nekoliko godina bilo je predloženo da se ona zameni kaznom doživotnog zatvora. Od toga se odustalo pod pritiskom organizacija koje se bave ljudskim pravima. To je i tada bilo greška, jer, suštinski, kazna od četrdeset godina nije bitno manje represivna od kazne doživotnog zatvora, koja ipak načelno ima veći preventivni efekat i realno predstavlja najadekvatniju supstituciju smrtnoj kazni.

Ne treba zaboraviti ni da u većini modernih država doživotni zatvor ne mora zaista da traje do kraja života osuđenog, jer je uvek moguće i puštanje na uslovni otpust. U Nemačkoj je, na primer, on moguć nakon proteka petnaest godina zatvora, zbog čega u praksi doživotni zatvor traje nešto manje od dvadeset godina. U Srbiji je u prvoj verziji Nacrta zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika bila propisana mogućnost uslovnog otpusta osuđenog na doživotni zatvor kada prođe najmanje dvadeset i pet godina. Sada se predlaže da ta granica bude dvadeset i sedam godina. To je motivisano idejom upodobljavanja kazni od četrdeset godina zatvora, kada je uslovni otpust po opštim pravilima moguć nakon što se izdrže dve trećine kazne, što iznosi nešto manje od dvadeset sedam godina. Ovo nije idealno, jer, s jedne strane, Evropski sud za ljudska prava smatra da taj limit ne treba da bude preko dvadeset pet godina, dok s druge strane, mi i nemamo posebnu kaznu od četrdeset godina zatvora, već je to kazna u rasponu od trideset do četrdeset godina, pa ne treba praviti takve paralele.

U prvoj verziji Nacrta odustalo se od ideje kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti puštanja na uslovni otpust. Sada se to ponovo predviđa. Tada takva kazna još više liči na smrtnu kaznu, jer definitivno „ubija” slobodu, kao što se smrtnom kaznom „gasi život”. Na nekim drugim jezicima ovo je i „bukvalno”. Tako se na slovenačkom kazna doživotnog zatvora definiše kao „dosmrtna”. Zabrana uslovnog otpusta suprotna je tzv. evropskim standardima, ali ima i drugih važni(ji)h razloga protiv nje. Ni osuđenom na kaznu doživotnog zatvora ipak ne treba ubijati baš svaku nadu. Čoveku je imanentna težnja da bude slobodan, makar to bilo i neizvesno, pa i malo verovatno, te se svodilo na „kad-tad” i čak za neke, a naročito za najteže zločince, poput ubica dece, „verovatno nikad”. Ali, ako je sigurno da će iz zatvora izaći samo sa „nogama napred”, onda osuđenog baš ništa ne demotiviše da u samom zatvoru učini novi zločin, poput ubistva čuvara i drugog osuđenika. Naravno, može se pretpostaviti da bi se u praksi učinioci tako teških krivičnih dela zbog kojih im je izrečena kazna doživotnog zatvora, veoma restriktivno puštali na uslovni otpust.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista