Парастос плану разграничења

Недавно је готово незапажено прошла шеста годишњица потписивања/парафирања Бриселског споразума, оцењеног тада као историјски први корак на путу нормализације односа Београда и Приштине 14 година после рата.

„То је најбоља могућа понуда”, изјавио је тадашњи премијер Ивица Дачић, али дијалог који би водио нормализацији односа и двема странама ослободио пут ка Европској унији у пракси је добио форму конфронтације испуњене међусобним оптужбама, претњама и провокацијама.

Немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Емануел Макрон позвали су 29. априла у Берлин председнике и премијере Србије и Косова, плус лидере Албаније, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Македоније и Словеније. Првима намеравају да поруче да је одмрзавање бриселског преговарачког процеса важно због „стабилности и добрих кретања у региону”, док би свима заједно потврдили приоритет ангажмана на западном Балкану. Немачко-француски двојац притиснуће актере из Београда и Приштине да се врате преговарачком столу и тако показати да немају намеру да олако испусте шансу за мир.

Александар Вучић каже да предстојећи разговори „немају никакве везе са било каквим решењем”, већ да ће теме састанака бити питање царина од 100 процената које су приштинске власти прошле године завеле на робу из Србије – чије је укидање предуслов Београда за евентуални наставка дијалога. Како има подршку Запада да се таксе укину и како ће се представници Приштине поново суочити са притисцима Немачке и Француске, Вучић можда може да очекује пробој на том „техничком”, али не и на политичком фронту. „Никакво решење није ни на видику”, каже Вучић, демантујући својим песимизмом све оне који очекују да би косовски проблем могао да се реши у ближој будућности.

Али, за разлику од српске јавности која се константно држи у информативном мраку о свему што се Косова тиче, медији у Приштини тврде да ће представницима Србије и Косова бити представљен оквир споразума који неће говорити о подели. Да ли то значи да ћемо, по свему судећи, присуствовати сахрани идеје разграничења коју је председник Вучић прогласио за званични став Београда (мада је више симптоматично не помиње), док је косовски председник Хашим Тачи такође са ентузијазмом говорио о „корекцији граница” – без подршке осталих званичника Приштине?

Да ли ће испасти да је у праву косовски премијер Рамуш Харадинај, који сматра да је ЕУ изгубила годину дана због изјава о корекцији граница и да би споразум до сада највероватније могао да буде постигнут да се о томе није говорило?

Канцеларка Меркел је од старта била апсолутно против било какве промене граница, размене територија или стварања етнички чистих држава. Уверена да је то супротно „европским вредностима” и није крила да јој се не допада што се о томе расправљало у присуству шефице дипломатије ЕУ Федерике Могерини.

Тврди се да преговарачима неће бити понуђено или наметнуто неко ново инстант решење, али последњих дана у оптицају је идеја по којој би се Београд сложио са чланством Косова у УН у замену за неку врсту „двоструког суверенитета” на северу Косова, док би тамошњи Срби имали право на референдум о самоопредељењу за 10–20–30 година. „Шта је двоструки суверенитет – не знам, нико нам то није рекао, понудио и никада се неће догодити”, био је први коментар српског председника – што је тачно, под условом да га шеф Канцеларије за КиМ није обавестио да је на ту тему тајно разговарао у Бечу. Шеф дипломатије Ивица Дачић – номинални аутор предлога о разграничењу – такође каже да идеја двоструког суверенитета није озваничена, али да је за Србију неприхватљива.

Нема ентузијазма ни у Приштини, па ће мини-самит, барем што се Србије и Косова тиче, бити усмерен на припрему терена за дијалог без дебате о разграничењу и без Могеринијеве, којој истиче мандат после мајских избора за Европски парламент и формирања нових институција ЕУ.

Немачка и Француска преузимају иницијативу, на изненађење Брисела и вероватно САД, које су прошлогодишњом изјавом Џона Болтона, саветника за националну безбедност председника Доналда Трампа, дале ветар у леђа идеји разграничења и за то добиле сагласност Москве.

Берлин 1 тако представља својеврсни почетак Брисела 2, процеса дијалога који не мора да буде измештен из седишта ЕУ, али у први план поставља ангажман Немачке и Француске, док би улога новог посредника који ће наследити Могеринијеву бити много јасније дефинисана него до сада. Иако Меркелова и Макрон неће у Берлину пред собом имати спреман документ са понудом новог решења – то није њихов стил, нити би произвело успех – јасно је да представници и Србије и Косова прижељкују да народ верује да је Запад тај који намеће договоре и „тешка” и „неправедна” решења.

Тако ће им бити лакше да „продају” уступке које неминовно морају да праве. Приштина ће морати да одустане од једнострано уведених царина на српску робу. Београд ће се свакако суочити са притисцима да седне за преговарачки сто и уколико таксе не буду одмах укинуте.

Косовски Албанци могу и даље да рачунају на подршку Вашингтона. Што се Београда тиче, прошла су времена 2015, када се Марко Ђурић уписао у историју самохвалисавости, описујући бриселски дијалог резултатом 5:0 за Србију. После је, у налету песимизма као своје карактерне особине, Вучић изјављивао да смо сами. Да не буде тако, пре Меркелове и Макрона разговараће са председницима Русије и Кине.

Биће и после Берлина много извештаја о „плановима” и „решењима” које нам Меркел и Макрон „спремају”. А у Београду ће, коначно, о Косову бити отворена скупштинска дебата.