Прескупо дошаптавање

Човек и људско друштво у целини део су природе и њених законитости. А у природи се води вечита борба, врло често на живот или смрт. Јача травка закривљује мању, веће и снажније дрво не дозвољава мањем и слабијем да испод његове крошње израсте, јача животиња често и убија слабију од себе. Рат стално траје. То је природа, борба непрестана. Ни код људске заједнице није другачије. Уосталом, историја цивилизације може се свести на историју климатских промена и на вечите ратове. Зато између ратова није било мира, већ само примирја. У време тог примирја владао је тзв. оружани мир, некад и данас. Иако у мени има још много наслага социјализма, ипак, тек сада схватам да је парола некадашње водеће комунистичке партије „свако према способностима, сваком према потребама” била нека врста утопије која је директно ишла мимо природе и њених сурових законитости.
Плашим се да и Србија данас под великим слојевима наслага своје прошлости такође добрим делом не види нове облике свог утопистичког погледа на реалност у временима садашњим. Међу нама појавио се један Ђинђић који је своју мисију схватао у томе, да српско друштво постепено навикава на сагледавање реалности. У томе није успео. И зато је платио највећу цену. А Србија је тек имала да плаћа. 
Друга тема, која се такође тешко распознаје, јесте укрштање утицаја светских сила на просторима вечито барутанизованог Балкана. И овде ћу причу почети издалека. Прво је настао човек, па тек онда његово организовање у групе, касније у нације, народе. Тим редом ће и нестајати. Прво ће нестати најслабији народи, нације које нису у стању да се репродукују нити да издрже такмичење са јачима од себе, па тек на крају можда нестане и човек, како кажу, док га неке машине будућности не узму под своје. Б. Радун, „Трансхуманизам: будућност без људи”. Историјским дешавањима увек је претходио део дипломатске историје. Примера ове врсте је много, ускладиштених на залихама дипломатских пошта централних сила у свим временским деоницама људске цивилизације. Узмимо за пример, из ових преписки, тему балкански ратови, Први и Други. Са ове довољне временске дистанце из тих списа можемо видети како су балкански ратови били само увод или увертира у Велики рат, његова сеновита слутња. 
Такозвано „Источно питање” (балканско) дуго је држано отворено. Све док балкански народи нису решили да се уједине и задају смртни ударац „болеснику са Босфора”, једној од великих сила ондашње Европе. То је онда узнемирило Европу и изазвало резонанцу интереса ондашњих великих сила, Француске, Енглеске, Аустроугарске, Немачке, Русије. Почело је њихово укрштање на вечито запаљивом Балкану. Сви су ту тражили неке своје интересе. Најзаинтересованије су биле Аустроугарска и Русија. Прва јер се плашила да уједињени Балкански савез може бити „зараза” за јужнословенски живаљ који је живео под окриљем Монархије и покретом за његово ослобођење (идеја југословенства), а Русија да ће преко те врсте ослобођења своје словенске браће имати несметан пролаз ка Јадрану. Због тога је Енглезе бринуо тотални пораз Отоманског царства и омогућење слободног пролаза Русије топлим морима, те угрожавање њених поморских путева. 
Можда је најмање позната улога и интерес Француске у овим балканским ратовима. А ни он није било мали. У књизи др Биљане Стојић „Француска и балкански ратови” (1912–1913) овај интерес се ставља у фокус пажње. Позната нам је улога Француске у Првом светском рату, али је много мање позната њена улога, њен интерес и у балканским ратовима. Он је био пре свега у зајмовима и узимање у концесију природних богатстава балканских земаља. Пред избијање балканских ратова најзадуженија земља према Француској била је Русија, а онда балканске државице. Од Француза су куповали оружје, топове „шнајдер”, а све је то једним, помало намргођеним оком, посматрала Немачка која се будила . Поред тога била је овде и линија антигерманске политике, посебно након пораза Француске у рату с Пруском и сецесије Алзаса и Лорена, те у охрабривању Србије да буде независна и не подлеже утицају Аустроугарске. 
Интереси и даље звецкају својим мачевима над мапом Србије. Мењају само форме и начине исказивања. Некада је Француска самостално водила спољну политику, а данас то ради усаглашена са другим земљама преко ЕУ. Ради исто, само у другом облику. Тема је вечита, борба око ресурса и интереса у присвајању светског богатства. У тим утицајима има много лицемерја, уосталом тако је увек и било – једно се јавно каже, а друго тајним каналима дошаптава, преноси. То дошаптавање које се не види, нити му се логика олако препознаје, прескупо кошта. 

Публициста, некадашњи члан Савезне владе (у СФРЈ)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа