Срби и Данци највећи хипохондри у Европи

Чак 15,5 одсто или 1,1 милион Срба код лекара опште праксе одлази десет и више пута годишње, што је нашу земљу сврстало на друго место у Европи по броју хипохондара. Истраживање „Еуростата” показало је да су већи хипохондри од нас Данци, јер 28,6 одсто становника те државе посећује доктора више од 10 пута годишње.

Ако се питају лекари, у више од 90 одсто случајева пацијенти долазе непотребно, а када им кажете да су хипохондри, само одмахују главом и не желе да прихвате чињеницу да нису болесни.

Прим. др Невенка Димитријевић, председница Секције опште медицине Српског лекарског друштва, истиче да прави хипохондри долазе у ординацију с комплетном причом о болести коју мисле да имају, јер су већ све што су могли на интернету „изгуглали”, имају план где желе да се лече, које лекове треба да пију… Хипохондрија погађа подједнако мушкарце и жене и јавља се у свим старосним групама, најчешће у трећој и четвртој деценији живота, а може да настане и као реакција на неки прочитани чланак или одгледану телевизијску емисију о некој болести.

– Имамо проблем с њима јер не можемо да их одбијемо, већ морамо да их пошаљемо на даље претраге. Не реагују када кажемо да су хипохондри. Међутим, мислим да код нас има мање тих људи него што је истраживање показало. Тачно је да много пацијената иде код лекара, али то је више последица оваквог здравственог система. С друге стране, стално у медијима слушају разне приче о болестима, па одмах пожеле да иду на снимање на магнетној резонанци или скенеру, да ураде ултразвук… Не постоји правилник колико пута годишње могу да долазе, па самим тим сваког дана могу од нас да траже да им гледамо промене на кожи, да им меримо притисак и шећер, да им „слушамо” плућа – додаје др Димитријевић.

Доцент др Ивана Сташевић Карличић, директорка Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, појашњава да су забринутост за здравље, преокупираност телесним симптомима и страх од постојања озбиљне болести чести у општој популацији и једна су од уобичајених и нормалних психолошких реакција људи који имају неке здравствене сметње. А хипохондрија је – нешто друго. Хипохондријски поремећај карактеришу страх, стална преокупираност и уверење да особа има једну или више озбиљних телесних болести, чак и када су понављана дијагностичка испитивања показала да физичке болести нема. Тегобе и типично понашање морају бити присутни најмање шест месеци да би се поставила дијагноза. То је поремећај који има велики негативни утицај на квалитет живота, социјално и радно функционисање.

– Особе које пате од овог поремећаја су анксиозне, уплашене, погрешно интерпретирају сваку телесну сензацију или симптом, типично „обијају прагове” здравствених установа, иду од лекара до лекара, подвргавају се понављаним прегледима и дијагностичким интервенцијама (чак и инвазивним) и захтевају непотребно лечење. Врло често се развија и депресивна епизода. Процењује се да од ње пати око један до пет одсто људи у општој популацији, док у систему здравствене заштите око три до 13 одсто пацијената који понављано посећују лекаре припада овој категорији. Срби нису изузетак – каже др Сташевић Карличић.

Међутим, наши грађани нису тако „савесни” кад је реч о зубарима, зато што 66 одсто становника никада није отишло код стоматолога. То се дешава због тога што што одлазак код зубара „углавном боли”. Осим тога, све више људи упада у замку сајбер хипохондрије, јер трагајући за симптомима и доказом болести добијеном од „др гугла” по цео дан седе испред рачунара. То није добро, упозоравају стручњаци, јер концентрацијом на било који бол симптоми могу да се појачају и до 400 пута. Др Маја Нешовић, кардиолог, описује једну од класичних ситуација међу хипохондрима и помало карикира њихов дијалог.

– Шта кажеш?! Ијаооо... па видела сам га пре неколико дана. Колико је имао година? Кукууу, две године млађи од мене! А кад је сахрана? – жена спушта слушалицу. Баца кифлицу из руку и одлази пред огледало.

„Лупа ми срце? Лупа. И замарам се. Не није од дебљине, то је срце. И пре неколико дана ме је жигнуло у грудима. То је то.” Узима мобилни телефон, укуцава у претраживач: замарање, бол у грудима, лупање срца – инфаркт... Помишља: „Можда сам га и прележала. Крећем одмах код кардиолога, то је то. Сигурно је и он имао сличне симптоме, али је игнорисао. Ја нећу.”

Да ли се овај страх баш може назвати хипохондријом? Уколико се ова реакција јавила први пут или се јавља ретко, онда је то оправдан страх за свој живот. Уколико почиње да се понавља, да окупира особу, онда је време да размисли да ли посећује правог специјалисту. Најчешће то почиње ослушкивањем свог тела, и то са срцем и крвним притиском. За срце се везује највећи страх. Болесник све чешће почиње да мери крвни притисак и срчану фреквенцу. Оно што га онеспокојава је промењивост и једног и другог. Почиње да записује, убеђен да су осцилације нешто болесно и ненормално. Прати амплитуде осцилација. Затим га ослушкује и пипа артерије. Чини му се да јаче чује откуцаје срца. Ако понекада поскочи, то сматра престанком рада.

– Почиње унутрашњи немир, буди се ноћу, мери и даље, и у једном моменту долази лекару. Следеће што прати је гастроинтестинални систем и све у вези са њим, најчешће столицу и могуће надимање. Јавља се лекару. Добија одговоре да су све те осцилације нормалне, промењивости у организму су нормалне, одлази задовољан. Нарочито ако му је саветовано неко додатно испитивање. Када све заврши, радост траје дан-два. Сумња се поново јавља... Стање се није променило, а ево и зујања у ушима, мало и несвестице, вртоглавице.... Ево и нових симптома. Одлази на интернет претраживач „гугл” и мисли: тумор неки гарантовано, али није откривен. Наставља даље одласке код доктора. И све би то било у реду, само да оде код правог специјалисте – психијатра – истиче др Нешовић.

Наша саговорница додаје да су хипохондри „обичним” људима досадни, али они заиста имају озбиљне муке са самим собом и само их психијатар може „поправити”.

Подаци „Еуростата” показује да у Европи код лекара најмање иду Грци, јер 60,5 одсто њих доктора не посети ниједном годишње. Иза њих су Македонци са 58,3 одсто, Бугари са 52,4, Румуни са 42,9 и Швеђани са 36,4 одсто.