Србија између два погледа

Да би неко по канонима Српске православне цркве постао светац, неопходно је да је водио узоран живот, да је био уважаван и да је имао поштовање народа. Тада ће СПЦ потврдити и литургијски уобличити култ одређеног светог који је заживео у живој Цркви – у народу.

Православац Александар Вучић дубоко је уверен да испуњава све услове цркве, па зато организовањем великих сабора очекује да га народ на новим изборима канонски уврсти у светачки именослов напаћене земље. Вучић би могао да се позове и на каноне Римокатоличке цркве: да би неко заслужио да буде уврштен у свеце, мора то да потврди својим врлинама, мучеништвом и херојском крепкошћу, али и остваривањем неизбежна два чуда о којима ће посведочити локалне бискупије пре него што коначну одлуку не донесе једна од девет конгрегација ватиканске курије.

Вучићев постулатор каузе, онај од кога се очекује да потврди његова чуда током седам година власти, и у овом случају је – народ. Комбинујући обе хришћанске догме, Свемогући српске земље сам себи уобличава култ и не мари за то што се свеци, угодници божји, проглашавају тек после смрти. У вољи божјој „време је релативна ствар”, али нема Вучић времена за чекање, јер је толико послова које још треба обавити.

Обилази председник Србију подсећајући људе каква је све чудотворства остварио током житија на власти откако је наследио земљу коју су разорили његови претходници „тајкунски лопови”. Обећава нова чуда. Путује Велики жупан Србијом. Каже да је на терену провео „највише времена од свих претходних председника и премијера”, што и није било посебно тешко имајући у виду салонску учмалост претходне власти. Жели да у кампањи „Будућност Србије”, најављеној посебним ТВ спотом, обиђе свих 29 округа и више од стотину општина.

Путује Вучић – не зна се да ли у својству шефа државе или СНС-а и не зна се о чијем трошку – и разговара са народом. Искрено је, тврди, изненађен бројем људи које су његови локални активисти довели на скупове који личе на почетак предизборне кампање, иако нема одлуке да ли ће Србија ове године још једном на ванредне изборе.

Радницима у рашком округу даје се слободан дан. Важно је масовношћу засенити протесте опозиције по стотинак места Србије. Колико то кошта? Не гориво за аутобусе или трошак за сендвиче, сокове, ваљда и дневнице, већ колико коштају изгубљени радни дани?

СНС одлично одрађује сценографију у професионалној режији, а то што се људи будно контролишу да случајно не напусте митинг „спонтане подршке” може да се види само на друштвеним мрежама. „Мораћу да вас сликам уколико напустите (скуп) пре краја Вучићевог говора”, чуло се како каже редарка у Панчеву. Треба озбиљно оправдање не одазвати се. Знам за пример жене која није поштеђена иако јој је дан пред митинг у Београду умро отац.

Места по Србији почела су по рецептима из Брозових времена да се такмиче ко ће најсрдачније дочекати Великог вођу. Ко ће гласније клицати „Ацо, Србине”. Слободан Милошевић је тражио да камионџије скину његове слике. Вучићеве красе флотилу аутобуса. Локалне телевизије добиле су посебна упутства како да највећем сину народа посвете максималну пажњу. Прорежимски медији одмах су се укључили у комбиновани десант на јавни простор.

„Оваква радост не виђа се често”, извештава један таблоид о посети Алексинцу, где је одушевљено становништво „гледало у њега као у бога”. Други преноси како је једна радница текстилне фабрике у Врању председнику поклонила кошуљу – након чега је почела да плаче од радости. У Новом Саду му радикалски певач целива руку.

Пробија се Вучић између застава и транспарената. Обилази погоне за производњу печурака и индонежанских нудли, високе пећи, болнице и амбуланте, постројења за прераду воде, прича са радницима и сељацима, игра шах, милује дечицу, не одбија селфије, у локалној бакалници купује јабуке и грицкалице, у Рткову са домаћином пије ракију. „Цела Србија је моја кућа.” На све четири стране српског света понавља председник речи о расту БДП-а, о смањењу незапослености, не би ли млади престали да своју будућност виде у иностранству, о повећању плата за раднике и пензија за пензионере, о златном добу које је прогласио. Свуда обећава да ће привући стране инвеститоре.

„Неки раде за историју, а неки да пуне џепове”, не крије Вучић амбицију да му ставе ореол око главе. Пастирски је спреман да опрости заблуделим овчицама које је „завела” опозиција.

И док анатемише „фашистичку банду”, избегава да одговори на захтеве које постављају демонстранти који су готово равномерно незадовољни и влашћу и опозицијом.

Наравно да постоје људи који су искрено одушевљени вођом. „Као богом”, што је написао онај таблоид, али слободна воља Вучићевих неистомишљеника угрожена је на много начина, од којих су неки притисци софистицирани, а други брутално огољени. Угрожена је слобода критике, што је највећи тест сваке демократије.

Хришћанска догма учи да у процесу канонизације за свеца учествује и један незвани гост – адвокат ђавола који се стара да докаже да је светитељски кандидат недостојан канонизације.

Вучић није далеко од тога да опозицију и све оне који га критикују доживљава као „ђаволе”. Проблем је у томе што је све више оних који оспоравају упис његовог имена у светачки именослов.

Страхујем да власт гура Србију у нове, све оштрије поделе. Недовољно видовита и зрела опозиција прихвата острашћеност. Србија постројена између два погледа: „као у Бога” или барем светитеља, и „као у ђавола”.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа