Лети, лети, гондола

Идеја о гондоли била би генијална када би повезивала предграђа с центром Београда. Тако би престоница добила ваздушни метро. Зашто би Београђани у далекој будућности путовали под земљом и патили од клаустрофобије, када би из ваздуха могли да гледају егзотичне пејзаже саобраћајних гужви, заглављене аутомобиле и возаче који псују сами себе, а онда и све остале, по азбучном реду. Путници не би могли да се шверцују, па би пројекат веома брзо био исплатив. Туристи би нагрнули да виде српско футуристичко чудо – метро који лети. Пројекат се може назвати и другачије. Ваздушни тролејбуси, рецимо, с поруком у кабинама: јефтиније је платити карту него скакати кроз прозор. Путник с Бановог брда моћи ће да каже како ће одлетети до Трга републике. Разуме се, ако до тада буде завршена његова реконструкција.

Сличне идеје мотале су се по главама градских челника и пре 100 година. Размишљали су да жичаром повежу центар града и Земун, преко Саве, док је друга идеја била спајање Калемегдана и Земуна, изнад Великог ратног острва. Пре тридесетак година размишљало се о путовању жичаром од Кошутњака, Аде Циганлије, па до Новог Београда. Цртани су пројекти, израчунавала се исплативост инвестиције, али се прича завршила с неколико чланака у новинама.

Ова, калемегданска гондола поделила је, по обичају, јавност на оне који би се спуштали од Калемегдана до Скејт парка на Ушћу у кабини с Александром Вучићем, па макар висили и на једној жици, иако је председник, говорећи да ће постати најлепша атракција Београда, предложио да се монтирају три. Наиме, док је бранио идеју гондоле дувала је кошава, па је вероватно размишљао да је боље да падне на изборима, него из кабине. Весић је одмах прибележио ту сугестију. Критичари идеје о жичари схватили су да барем градске власти могу да попадају из фотеља, ако не и Вучић, иако још није ни изграђена.

И САНУ се огласио. Наиме, Одељење језика и књижевности Српске академије наука и уметности донело је једногласну одлуку да подржи иницијативу Одељења историјских наука да се питање изгледа Београдске тврђаве и Београда врати у надлежност стручњака.

Одељење историјских наука одлучно се успротивило изградњи жичаре с гондолом и упозорило да би она грубо нарушила целину јединственог споменика и визију положаја тврђаве на ушћу двеју великих река, какав нема ниједан средњовековни град. Мудри академици мудро ћуте о кључним националним темама још од фамозног Меморандума, али како гондола неће бити развучена до Грачанице одлучили су да се ћерају с властима.

Ако се сложимо да Вучић није имао намеру да напакости Ивици Дачићу, који би на свом оригиналном енглеском морао да, знојећи се, објашњава страним дипломатама не само о брду Кале, већ и гондоли над Савом и њеним техничким карактеристикама, вероватно је заиста мислио како ће жичарску модернистичку естетику уклопити у древни пејзаж Београда.

Шетајући пре десетак година кроз Салцбург, после обиласка Моцартове родне куће, ушао сам у успињачу која води до Хохенсалцбурга, импозантног дворца чија је градња започета у 11. веку. Потом сам обишао градско гробље које подсећа на рајски врт, па сам помислио како мештани Моцартовог града имају срећу што ће почивати на таквом месту. Успињаче се нисам ни сетио, док нису почеле полемике о калемегданској гондоли.

Али, пошто не намеравам да отегнем папке у граду који подсећа на кутију Моцартових кугли упакованих у машницу, и како поглед с клупа Савског шеталишта на Калишу, у чијој је близини предвиђена полазна станица гондоле, није могуће поредити ни с каквим другим призором и ни с каквим градом, нарочито у предвечерје, сметаће ми кабине на три жице. Можда нашој деци неће, ако власти истерају своје, као што се успињача у Салцбургу временом уклопила у савршенство барокне архитектуре.

Огромно дрво испод чије крошње су се одмарали пензионери, после традиционалног играња колца недељом, већ је посечено. Ко ће их се сетити, дрвета, стараца и хармоникаша, када се туристи буду спуштали до Ушћа, лебдећи петнаестак метара изнад Саве? Кад се приземље, одлазиће у тржни центар с дизајном џиновске картонске кутије, посетиће Музеј савремене уметности или ће преноћити на сплавовима, угоститељској речној ратној флотили турбо-фолка.

Изградња гондоле биће легализована крађа наших успомена. Али, како је реч о носталгији за старим шмеком Београда, генерације после нас ће се овоме слатко насмејати. Тај процес се назива модернизација, а ако је некоме за утеху, може рећи да је то била стара идеја Турака – да се евакуишу на другу обалу реке.