Како до планете слоге и благостања

Четвртина човечанства живи лагодно, а најсиромашнија четвртина брине за опстанак. Сиромашни су љубоморни на мање сиромашне (зашто они имају свашта а ми ништа?!), имућни на имућније (зашто да комшија има бољи ауто, вилу са базеном?). Себични интереси су надвладали опште, хуманизам је у сенци егоизма. Досегнути ниво науке и технологије може да омогући свим људима достојан живот, а солидарности ни за лек.

Оживи једино након земљотреса, поплава и других катастрофа.

Можемо ли бити солидарни и без катастрофичних невоља? Можемо, и бићемо, ако увидимо да је човечанство ушло у фазу опште повезаности, што значи да бољитак или погоршање стања на било којем делу земљине кугле утиче на читав остали свет. Другим речима, не само што је хумано, већ је и за све житеље планете и најцелисходније градити тако свој бољитак да то буде бољитак и свом друштву и целом човечанству. Стратешки гледано, интерес појединца, друштва и човечанства су један исти интерес. Свет је већ једна целина (глобално село, генс уна сумус), и поред још присутних драматичних разлика.

Који би велики циљеви могли да оптимално мотивишу човечанство? Они који би уклонили највеће проблеме: проблем хране и проблем саобраћаја: неки делови света повезани су вишеструко, а неки никако.

Проблему исхране треба прићи из два угла. Први је едукација житеља сиромашних земаља да са екстензивне пређу на интензивну привреду и уз то добију саобразну техничку помоћ да се тај прелаз што брже обави. Други, спектакуларан, али уз глобалну подршку остварив план, јесте – претворити пустиње у обрадиво земљиште. Делује као футуристика, али савременим техничким средствима то није претежак подухват. Велики делови пустиња су на малој надморској висини и могли би да се моћним машинама које последњих година праве чуда у изградњи мостова и тунела (довољно је поменути јапанске мостове и тунел између Швајцарске и Италије дуг 50 километара) делимично претворе у језера морске или слатке воде, која би постепено променила и микроклиму. Наука је открила да у већини пустиња постоје огромне количине подземне воде. Недосежне су због велике дубине, али данас ни километарски дубоки бунари нису проблем. Где је нужно, вода би се добијала великим трансформаторима морске воде у питку, процес који употребом савремене методологије није више скуп као што је доскора био. Да претварање пустињског тла у плантаже није фантастика импресивно показују Калифорнија, Израел, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати... Погрешна је претпоставка да су пустиње неплодне – сетимо се сцене из филма „Ох, та дивна створења” – након кише пуста земља постаје врт са милионима цветова. А узор интензивне привреде је Јапан, са свега пет процената својих ресурса. А има привреду и стандард као да располаже са сто пет процената.

Други битан корак у имплементацији овог пројекта је саобраћај. Економисти су установили да ауто-пут унапређује привреду од петнаест до тридесет процената. Упечатљив је пример Италије – до изградње Ауто-страде сунца Сицилија је десетоструко заостајала за развијеним севером, за свега неколико година то растојање је дупло мање.

Подсетимо се најпре стања саобраћаја у свету. Одличан је у западној Европи и Северној Америци, лош у Африци и Азији. Европа и Северна Америка имају више ауто-путева него сав остали свет. Ту је већ остварена комплетна мрежа путева, нови готово да нису потребни, довољно је постојеће проширивати. Главну пажњу треба, дакле, посветити Африци, Азији и Јужној Америци. Ове континенте треба премрежити са неколико магистралних путева по оси север–југ и оси запад–исток. Све је то лепо и хумано, али како до средстава? Фонд за прилоге житеља развијених и имућнијих житеља сиромашних земаља, пропагиран као опште добро, прикупио би замашна средства – и мале своте милионски умножене дају велики збир. Но, та сума не би била довољна за остварење овог глобалног мегапројекта.

Развијене земље треба и понаособ и преко својих међународних савеза, попут Европске уније, да уплате прилоге, а то важи и за Међународни монетарни фонд и банкарске установе. Најзад, треба укључити и мултимилијардере – део свог богатства они и иначе улажу у филантропске пројекте, а овде би свакако били издашнији – најиздашнији би могли добити част да се неки ауто-пут назове њиховим именом. Сви ти извори у збиру дају суму довољну да се крупним кораком крене у овај глобални пројекат. Но, не будимо романтичари, већ реалисти – скупи подухвати могу успети само ако богате земље и планетарни богаташи препознају у њима свој економски интерес. А он је очевидан: није само хуманије, већ је и за богате на дужи рок мудрије да помогну развој сиромашних уместо да их у све већем броју збрињавају као избеглице. Ако се сиромашне земље премреже путевима, и богати ће лакше долазити до руда и других сировина, до инвестиција и јефтиније радне снаге. То није експлоатација природних ресурса и јефтиног рада, као у време колонија, већ партнерство између развијених и неразвијених. Тајна моралног делања није само у пробуђеној емпатији, већ и у спознаји да је производња досегла размере које изискују тржиште светског обима. Морал, хуманизам и интерес постали су свето тројство модуса вивенди.

Земља може постати планета слоге и благостања уместо ратова и неповерења. Огроман подстрек том величанственом циљу дала би прерасподела расположивих средстава, као што је смањење војног буџета у корист цивилних. Имамо већ сјајан пример у свом суседству: фондови за културу и туризам Аустрије већи су од војног. Није случајно Беч недавно проглашен најбољим градом за живот. 

Књижевник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа