„Уметничка” столица

Једна веома чудна столица из 1986. године нашла се у књизи „1000 столица 20. века”. Да ли припада модернизму, функционализму, постмодернизму или нечем четвртом? Аутор јој је дао име „Уметничка столица”, иако уопште не личи на скулптуру. Напротив. Доњи део јој је у виду мале комоде. Има три фиоке, од којих се две отварају као сваке друге фиоке, док је трећа, горња, без ручке за отварање али са поклопцем који се подиже, а када је спуштен, служи за седење. Две доње фиоке могу се избацити, па тако костур столице постаје више столица него комода. Значи, како вам драго. Што се наслона за леђа тиче, он је у виду дрвене решетке на коју се можете наслонити − а и не морате, јер и ова решетка наслон, може а и не мора да буде укомпонована у „ансамбл”. Без ње столица постаје табурет. Најзад, ту је још једна необавезна компонента, а то су два кожна каиша која чине везу између седишта и наслона и дају привид да ова ствар може бити и удобна. Та удобност, међутим, неће бити и доказана ако на столицу седнете, каишеви ће вам само сметати.

Шта још рећи о овој столици коју је дизајнирао контроверзни скулптор Паолоци, чији је потенцијал био преплављен идејама и асоцијацијама.

Такозвани уметнички намештај био је нарочито популаран осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Дизајнери су се утркивали ко ће више значења да дâ предмету који пројектује. Столица комода, комода табурет, ормарић за седење... Та значења су била како формалне тако и неформалне природе. Столицу сте могли трансформисати, од тромог и незграпног предмета у лаку и ваздушасту ствар. Она је могла бити спутана кожним стегама или неспутана уопште.

Била је то скулптура, столица или играчка за размаженог конзумента, који би, осим да седи, још и да се поиграва.

Едуардо Луиђи Паолоци (1924–2005)

Британски уметник, рођен је у близини Единбурга као једино дете италијанских досељеника који су у граду имали продавницу сладоледа. Као адолесцент, проводио је лета у италијанским камповима фашистичке омладине, да би његов отац за време рата био протеран у Канаду, и на том путу је и погинуо. Млади Едуардо прво је био у избегличком кампу, затим је завршио вечерњу уметничку школу у Единбургу и Раскинову школу у Оксфорду. Студије су прошириле његове видике, одлучује да се бави комерцијалном скулптуром. Прву самосталну изложбу имао је у Лондону, а 1947. без дипломе одлази у Париз у коме живи више него скромно али се дружи са Ђакометијем, Бранкузијем, Браком, Арпом, дадистима... који га инспиришу. Раних педесетих година следи идеје поп-арта, у своју уметност уноси бројна искуства и знања, постаје изузетно продуктиван, популаран и свестран. Године 1960. одлази у Калифорнију, обилази Дизниленд и Музеј воштаних фигура, у складу са временом спаја неспојиво, како материјале тако и идеје, користи сопствену техничку компетентност са искуствима Ескима, Абориџина, Маора... добија престижна признања највиших британских и светских институција културе.

Арх. Радмила Милосављевић

www.dopisna-skola-ambijent.rs