Злочинци траже милост

На радни сто Светлане Џукић у Министарство правде Србије стигао је папир о којем ће млада саветница у Управи за извршење заводских санкција још дуго размишљати. Била је то молба за помиловање коју је саставио и потписао троструки убица из београдског приградског насеља, човек који после укидања смртне казне у пожаревачком затвору издржава казну од 40 година робије због злочина који је починио средином деведесетих година прошлог века.

– Човек не може, а да не размишља о тих неколико секунди које су измениле читав живот – каже Светлана Џукић. – Тај млади човек је усмртио читаву једну породицу, али је од почетка тврдио да је пуцао у самоодбрани. У молби за помиловање написао је своју животну причу. Дошао је са родитељима као избеглица из Босне, планирао је да овде заврши факултет и да се потом врати у своје место и помогне тамо људима. Али онда се догодио злочин. Његова молба за помиловање је одбијена, али остаје му право да после одређеног законског рока поднесе нову...

У канцеларије Светлане Џукић и њених колегиница Александре Степановић и Вере Ракић свакодневно пристижу молбе за помиловања из свих српских казнено-поправних завода. Њих три као стручне саветнице имају задатак да "прочешљају" сваки судски предмет, сачине реферат и доставе га министру правде, који онда даје своје мишљење. Последњу реч има председник републике који одобрава помиловање или одбија молбу.

– Помиловање је уставна и кривично-правна категорија и представља акт милости председника државе – објашњава Светлана Џукић. – Председник републике није везан за испуњење било каквих законских услова приликом доношења одлуке, при чему критеријуми за одлучивање нису нормирани, већ су изграђени у пракси. Одлука о молби је коначна, не постоји могућност жалбе. Треба имати у виду да је помиловање ванредна институција, да није појава ширих размера, да се одобрава само у изузетним случајевима. Илустрације ради, током 2006. године позитивно је решено свега шест одсто поднетих молби.

У јавности се помиловање често брка са "сродним" појмовима као што су аболиција, амнестија. "Политикине" саговорнице објашњавају да је помиловање појединачни акт који се односи на конкретну особу, док је амнестија чин милости за више неименованих лица. И једно и друго се односи на особе којима је изречена правоснажна казна. За разлику од тога, аболиција представља ослобађање некога од кривичног гоњења, дакле, односи се на фазу док је поступак још у току.

Конкретно, Кривичним закоником прописано је да се помиловањем поименично одређеној особи даје потпуно или делимично ослобођење од извршења казне, замењује се изречена казна блажом казном или условном осудом, даје се рехабилитација, одређује краће трајање одређене правне последице која проистиче из пресуде. Битно је рећи да се помиловањем нико не ослобађа одговорности за учињено недело, већ му се само ублажава казна.

– Молбу за помиловање може да поднесе сваки осуђеник, али то може да учини и његов правни пуномоћник, неко из најближе родбине, хранилац или старатељ – објашњава Вера Ракић. – Из праксе се може уочити да се помиловања чешће одобравају за кривична дела против безбедности у саобраћају, или неовлашћеног држања оружја. Одлука о помиловању убице по правилу изазива негативну реакцију јавности, међутим ту треба имати у виду све околности попут, рецимо, ублажавања казне осуђеници коју је супруг годинама малтретирао и на кога је она коначно дигла руку.

Александра Степановић открива да у својим молбама осуђеници често наводе олакшавајуће околности под којима су се кривична дела одиграла, губећи из вида да је суд већ оцењивао те околности. Такође, додаје наша саговорница, прилажу и друге папире којима поткрепљују основаност молбе. Даље, помиловање траже починиоци готово свих кривичних дела и ту нема никаквог ограничења. Друга је, међутим, ствар који осуђеници имају "веће шансе".

Рецимо, осуђени за кривично дело силовања никада не буду помиловани, упркос томе што у својим молбама наводе гомиле разлога и оправдања у стилу да су били изазвани од жртве, пијани и несвесни поступака, па онда да су се после свега и сами оженили и да имају подршке својих супруга.

– "... Претерала сам и пренаглила... Имам само њега..." Ово је у молби за помиловање свог мужа написала његова супруга, жена коју је овај осуђеник годинама зверски малтретирао, премлаћивао, гасио јој цигарете по рукама. Осуђен је управо на основу њеног сведочења, а сада, ето, управо она моли да буде пуштен из затвора. Подносиоци молби се често позивају на људска и мањинска права, сматрајући, на пример, да држава мора да има у виду то да је он, рецимо, Ром. Такође, у датом тренутку су симпатизери ове или оне странке. Један је у својој молби навео да му ништа није дао ни Броз, ни Милошевић, а ни "ови нови" тако да је сада ред да се и њега неко сети – прича Светлана Џукић.

Дешава се да у одређеним периодима из једног затвора стигне гомила скоро идентичних молби за помиловање, које су очигледно откуцане на истој писаћој машини и делују као да су прекопиране, што упућује да их је саставио један осуђеник. Све почињу реченицом: "Живот ме није мазио..."