Деца треба да знају како су дошла на свет

С  порастом броја деце рођених на алтернативни начин, расту и етичке дилеме: да ли деца с „цртом” у крштеници, која су рођена уз помоћ „банке репродуктивног материјала”, треба да знају да им је отац анонимни донатор сперматозоида? Треба ли да знају да осим биолошке имају и сурогат-мајку која их је донела на свет? Да ли усвојена деца треба да расту с истином о свом пореклу?

„Према Породичном закону, дете има право да зна своје порекло. Оно на то полаже право и са становишта здравог разума и са становишта етике, а посебно са становишта психологије као науке, посебно имајући у виду главни циљ којем се у васпитању тежи – његов правилан психофизички развој. Тајне никада нису конструктивне. Оне не доносе добро ни односима међу одраслима, а посебно су токсичне када је реч о деци”, објашњава Предраг Петровић, психолог и психотерапеут из психолошког саветовалишта „Центар за промене”.

Наш саговорник објашњава да начин на који је дете зачето и како је дошло на свет представља идентитетско питање, а одговор на њега мора заузимати круцијално место у дететовом психолошком простору. Тајити о томе ко су стварни родитељи и како је оно рођено значи стварати основу за развој трауме с великим „т”. Она може наступити изненада, онда када се без припреме открије истина до које деца готово увек некако дођу, ма колико је ми чували, примећује овај психолог. У таквој ситуацији односи ретко остају здрави јер је реч о изневереном односу блискости и поверења. Препорука је да се детету на начин прилагођен узрасту саопшти оно што је неопходно да зна. За тако нешто родитељи треба да имају и подршку стручњака.

Искуство говори да се „кључ” од породичне фиоке тајни неретко открива у најтурбулентнијем периоду живота, као што је пубертет.

Предраг Петровић примећује да нам технолошки развој с једне стране помаже у дневном функционисању, убрзава обављање послова и олакшава живот, док нас с друге стране помало удаљава од наше људске природе и гура ка зони надреалног и тешко схватљивог.

„Иако нам се чини да смо разним техничким новотаријама чвршће везани, оне само поткрепљују илузију наше међусобне блискости. Тако је и у другим сферама нашег живота. Медицина напредује, границе могућег се померају готово свакодневно, а оно што је било незамисливо сада је ту око нас. Једно од таквих чуда научног напретка јесу и вантелесна оплодња и сурогат-материнство, односно родитељство. Донедавно је с медицинског, технолошког, али и моралног аспекта било незамисливо употребити жену као живи „инкубатор”, који ће га након што се дете роди предати „наручиоцима посла”. То отвара различите дилеме, па и ону да ли детету заправо треба рећи истину о њему самом. Међутим, став психологије као струке сасвим је јасан – дете мора да зна истину о свом пореклу”, закључује Предраг Петровић.