Шта би рекао Лаза Костић

Док се пепео у катедрали Нотр Дам и даље слеже, читав догађај не престаје да узбуркава и домаћу и европску јавност. У овом кратком тексту желео бих да се осврнем на одлуку Владе Републике Србије да донира суму од милион евра за обнову Катедрале која има иконички значај за читав свет.

Одлука Владе Србије изазвала је оштре критике које су долазиле са свих страна политичког спектра. Ове критике биле су разнородне и по форми и по садржају и кретале су се од оних, тобоже прагматичних – да сиромашна земља попут Србије не треба да се истрчава никаквом донацијом – до оних, назови идеолошких, које су указивале на недостатак реципроцитета у сензибилитету француског народа, и конкретним акцијама француске владе, у свим оним, не тако давним случајевима, када су гореле српске цркве на Косову и Метохији.

Истини за вољу, није само домаћа јавност била узбуркана. С обзиром на то да је новац за обнову Катедрале био прикупљен готово нестварном брзином, неки хумани(тари)сти су критички запазили да западна јавност, тачније интелектуална и финансијска елита, не реагује тако промптно кад је реч о општим социјалним проблемима и хуманитарним катастрофама чије су непосредне жртве не зграде, него људи – мислећи првенствено на растуће сиромаштво, изгладнелост, велику смртност од излечивих болести, нарочито у земљама такозваног трећег света.

Дозволите ми да, упркос свему, у овом тексту станем у одбрану одлуке коју је донела Влада Републике Србије, али мој аргумент неће бити политички – један од већ виђених на нашем медијском простору – већ „културолошки”. У питању је, заправо, радије него аргумент, једно подсећање и један апел.

Елем, најлепша песма икада испевана на српском језику, дакле, у богатој историји српске књижевности, спевана је у почаст једној западној, католичкој цркви – то је чувена песма Лазе Костића „Santa Maria della Salute”. Не желећи да улазим и ситне реторичке тананости овог поетског ремек-дела, желим само да укажем на то, да се, као и ми данас, и Лаза Костић нашао пред сличном дилемом. Разлика је једино у томе што он није „пожалио” донацију од милион нечега, већ неумољиву сечу борових шума, пре свега у Босни, чија су дебла откупљивана будзашто, а затим транспортована бродовима као дрвена грађа, пре свега у Аустроугарску и Венецију. Дакле, реч је о најогољенијем виду колонијалне пљачке, експлоатације без реда, милости и умерености, и својеврсном еколошком сакаћењу.

Упркос свему, песнику се, пред божанском лепотом Богородичине цркве језик свезао, а онда, исто тако, божанском промисли развезао, у најсуптилнију, најдуховнију и најљубавнију песму свеколике српске поетске традиције. Борови су прежаљени, милион евра пожаљен.

Овим желим да апелујем на своје савременике, и на целокупну српску јавност, да буду бар онолико мудри и племенити колико је то некада био Лаза Костић – а и Влада Републике Србије овог пута – и да „прежале” тих милион евра, макар живели са истом кнедлом у грлу: вечитим сећањем, на сада већ пословичну неосетљивост, исказану према вишеструким скрнављењима наших манастира. Лаза Костић је у грлу, уместо кнедле, носио опиљке осакаћених четинара, али се издигао изнад осећаја неправде и бруталне експлоатације, и у себи пронашао човечност, дипломатичност, разумевање и, надасве, искрено праштање.

Све ове врлине и вредности и дан данас су нам преко потребне. Будимо Лаза Костић, будимо оно што јесмо.

Предавач хуманистике на Универзитету Билкент у Анкари, Турска

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа