Šta bi rekao Laza Kostić

Dok se pepeo u katedrali Notr Dam i dalje sleže, čitav događaj ne prestaje da uzburkava i domaću i evropsku javnost. U ovom kratkom tekstu želeo bih da se osvrnem na odluku Vlade Republike Srbije da donira sumu od milion evra za obnovu Katedrale koja ima ikonički značaj za čitav svet.

Odluka Vlade Srbije izazvala je oštre kritike koje su dolazile sa svih strana političkog spektra. Ove kritike bile su raznorodne i po formi i po sadržaju i kretale su se od onih, tobože pragmatičnih – da siromašna zemlja poput Srbije ne treba da se istrčava nikakvom donacijom – do onih, nazovi ideoloških, koje su ukazivale na nedostatak reciprociteta u senzibilitetu francuskog naroda, i konkretnim akcijama francuske vlade, u svim onim, ne tako davnim slučajevima, kada su gorele srpske crkve na Kosovu i Metohiji.

Istini za volju, nije samo domaća javnost bila uzburkana. S obzirom na to da je novac za obnovu Katedrale bio prikupljen gotovo nestvarnom brzinom, neki humani(tari)sti su kritički zapazili da zapadna javnost, tačnije intelektualna i finansijska elita, ne reaguje tako promptno kad je reč o opštim socijalnim problemima i humanitarnim katastrofama čije su neposredne žrtve ne zgrade, nego ljudi – misleći prvenstveno na rastuće siromaštvo, izgladnelost, veliku smrtnost od izlečivih bolesti, naročito u zemljama takozvanog trećeg sveta.

Dozvolite mi da, uprkos svemu, u ovom tekstu stanem u odbranu odluke koju je donela Vlada Republike Srbije, ali moj argument neće biti politički – jedan od već viđenih na našem medijskom prostoru – već „kulturološki”. U pitanju je, zapravo, radije nego argument, jedno podsećanje i jedan apel.

Elem, najlepša pesma ikada ispevana na srpskom jeziku, dakle, u bogatoj istoriji srpske književnosti, spevana je u počast jednoj zapadnoj, katoličkoj crkvi – to je čuvena pesma Laze Kostića „Santa Maria della Salute”. Ne želeći da ulazim i sitne retoričke tananosti ovog poetskog remek-dela, želim samo da ukažem na to, da se, kao i mi danas, i Laza Kostić našao pred sličnom dilemom. Razlika je jedino u tome što on nije „požalio” donaciju od milion nečega, već neumoljivu seču borovih šuma, pre svega u Bosni, čija su debla otkupljivana budzašto, a zatim transportovana brodovima kao drvena građa, pre svega u Austrougarsku i Veneciju. Dakle, reč je o najogoljenijem vidu kolonijalne pljačke, eksploatacije bez reda, milosti i umerenosti, i svojevrsnom ekološkom sakaćenju.

Uprkos svemu, pesniku se, pred božanskom lepotom Bogorodičine crkve jezik svezao, a onda, isto tako, božanskom promisli razvezao, u najsuptilniju, najduhovniju i najljubavniju pesmu svekolike srpske poetske tradicije. Borovi su prežaljeni, milion evra požaljen.

Ovim želim da apelujem na svoje savremenike, i na celokupnu srpsku javnost, da budu bar onoliko mudri i plemeniti koliko je to nekada bio Laza Kostić – a i Vlada Republike Srbije ovog puta – i da „prežale” tih milion evra, makar živeli sa istom knedlom u grlu: večitim sećanjem, na sada već poslovičnu neosetljivost, iskazanu prema višestrukim skrnavljenjima naših manastira. Laza Kostić je u grlu, umesto knedle, nosio opiljke osakaćenih četinara, ali se izdigao iznad osećaja nepravde i brutalne eksploatacije, i u sebi pronašao čovečnost, diplomatičnost, razumevanje i, nadasve, iskreno praštanje.

Sve ove vrline i vrednosti i dan danas su nam preko potrebne. Budimo Laza Kostić, budimo ono što jesmo.

Predavač humanistike na Univerzitetu Bilkent u Ankari, Turska

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista