Енергетска заједница тражи да струја буде скупља

Иако је мање-више извесно да струја у Србији у наредном периоду неће поскупети, како су поједини медији спекулисали уочи прошлонедељног доласка мисије Међународног монетарног фонда у Београд, анализа Енергетскe заједнице показује да би реална, тржишна цена струје за домаћинства у Србији требало да буде виша 49 одсто, без различитих државних субвенција. Док би струја за индустрију требало да се повећа 18 процената.

Управо то пише у мартовској студији (чији је један од аутора и Јанез Копач, директор генералног Секретаријата Енергетске заједнице), која анализира директне и индиректне државне субвенције за производњу струје из угља, и разматра реалне цене струје, без државних субвенција.

Државне субвенције омогућавају произвођачима (ЕПС-у) да на тржишту нуде електричну енергију по ценама које су ниже од реалних трошкова. На тај начин се троше велика финансијска средства да би се наставило са неодрживом енергетском политиком, наводи се у овом извештају.

Чланице Енергетске заједнице, укључујући и Србију, имају правну обавезу да уклоне овај вид државне помоћи, који нарушава деловање тржишта, али то не чине. У земљама Енергетске заједнице, чест мотив за субвенционисање производње струје је намера владе да одржи ниске цене за крајње потрошаче, како би избегла потенцијалне економске, социјалне и политичке проблеме.

То доводи до тога да компаније, попут „Електропривреде Србије”, немају мотив да боље послују и снижавају трошкове производње на тржишним принципима. Уместо тога, оне се ослањају на политичку подршку и редовну помоћ државе у виду различитих субвенција, постајући тако стални терет за владу и јавне финансије.

На Балкану, угаљ се за производњу струје највише користи на Косову (97 одсто), Србији и БиХ (70 процената) и у Северној Македонији и Црној Гори (више од 50 процената).

Један од главних облика скривеног субвенционисања производње струје из угља је то што се у цену струје не урачунава трошак емитовања угљен-диоксида, као што је то случај у земљама Европске уније. Поред тога, скривене субвенције односе се и на омогућавање пословања државним компанијама, које континуирано послују са губитком, какав је случај с ЕПС-ом, што у тржишним условима не би било могуће, јер би пропале.

Како се наводи у овој студији, директне субвенције обухватају фискалне субвенције, подршку кроз јавне финансије, као и подршку инвестицијама државних предузећа. Према анализи представљеној у студији, производња струје из угља у Србији је, у периоду од 2015. до 2017, субвенционисана са 300 милиона евра, у просеку 100 милиона евра годишње, при чему се највећи део субвенција користи за одржавање пословања „Ресавице”.

Директне субвенције, које спадају у категорију фискалне подршке, односе се углавном на субвенције у ЕУ, облик директних буџетских трансфера, владин зајам за руднике угља и порезе и доприносе
у заостатку, за „Ресавицу”, која није део ЕПС-а.
Субвенције које се дају кроз јавну подршку изводе се из међународних кредита гарантованих од стране владе, кредита које дају институције под контролом владе и међународне организације. Највећу подршку за производњу електричне енергије из угља обезбеђује влада преко кредитних гаранција. У посматраном периоду укупан износ кредита, покривених државним гаранцијама, износио је више од 1,3 милијарде евра.
Укупан износ субвенција у том периоду износио је 299,5 милиона евра.
Анализа је показала да је сваки мегават час електричне енергије произведен из угља у том периоду субвенционисан с 4,03 евра. ЕПС планира да у наредном периоду настави са свим активностима на ревитализацији и модернизацији рудницима и постројењима термоелектрана. Укупна планирана инвестиција у нови блок износи 613 милиона долара.  С обзиром на финансијску позицију ЕПС-а, такви амбициозни планови сигнализирају да ће додатна државна помоћ бити
потребна за њихово спровођење.