Победници и добитници

Десет дана од послеизборне ноћи у којој је саопштена „воља народа” довољна су дистанца да спласне еуфорија оних који су проглашени победницима и прође разочарање оних који су прошли лошије него што су очекивали. И, као и увек у сличним ситуацијама, сада смо у фази политичких комбинаторика које се обављају хладних глава.

Владу још нисмо добили, а није захвално предвиђати када ћемо. Данас је међутим јасније него после првих постизборних утисака какав је реални однос снага и које су од свих коалиционих опција не само могуће него и реалне.

Демократска странка и коалициони партнери су се прогласили победницима и с обзиром на највећи појединачни број посланика, они то на неки начин јесу, али нису довољно победили да би владу саставили без непријатних компромиса са онима који су им неопходни да би саставили парламентарну већину. То показује да је на овим изборима, у околностима овако подељене Србије, донекле боље бити изборни добитник него формални изборни победник.

Ивица Дачић је у послеизборној ноћи Социјалистичку партију Србије прогласио за највећег победника, мислећи при томе ваљда на оно што је у њиховом случају исправнија дефиниција – да су највећи добитници. С обзиром на то да без њих, како ствари у овом моменту стоје (што не значи да не могу да се промене), нема владе, они се понашају као избирљива невеста која потенцијалним ђувегијама стално налази мане, а у ствари „тврди пазар” меркајући који од њих ће је најдуже мазити и пазити, пре него што, као у већини бракова, проблем почну да постају прљаве чарапе.

Шепурење СПС-а је дакле резултат стицаја околности, ни у ком случају изборног резултата странке која још није у стању да процени да ли треба да се одрекне бирача из своје несрећне прошлости да би стекла оне који ће јој гарантовати извеснију будућност. Ако се одузму гласови које су овој коалицији донели партнери, оспоравани али све прагматичнији Палма и уједињени пензионери, постаје очигледно да је СПС сам за себе једва намакао цензус, што није баш охрабрујуће при помисли на неко ново изборно суочавање до којег може (али не мора) да дође у врло изгледној будућности.

То значи да позицију добитника СПС може лако да преокрене у статус онога који је тражио много, а на крају изгубио све.

Да ли нам то говори какву ћемо владу добити, пре или касније? Донекле да, али коначни добитник, који ће онда лако стећи ореол истинског победника, биће по свој прилици онај ко буде успео да свој изборни капитал на најсврсисходнији начин искомбинује са технологијом политичког убеђивања, која, као што знамо, има много инструмената на располагању. Јер не треба заборавити да су политичке партије само организације за освајање, очување и вршење власти.