Pobednici i dobitnici

Deset dana od posleizborne noći u kojoj je saopštena „volja naroda” dovoljna su distanca da splasne euforija onih koji su proglašeni pobednicima i prođe razočaranje onih koji su prošli lošije nego što su očekivali. I, kao i uvek u sličnim situacijama, sada smo u fazi političkih kombinatorika koje se obavljaju hladnih glava.

Vladu još nismo dobili, a nije zahvalno predviđati kada ćemo. Danas je međutim jasnije nego posle prvih postizbornih utisaka kakav je realni odnos snaga i koje su od svih koalicionih opcija ne samo moguće nego i realne.

Demokratska stranka i koalicioni partneri su se proglasili pobednicima i s obzirom na najveći pojedinačni broj poslanika, oni to na neki način jesu, ali nisu dovoljno pobedili da bi vladu sastavili bez neprijatnih kompromisa sa onima koji su im neophodni da bi sastavili parlamentarnu većinu. To pokazuje da je na ovim izborima, u okolnostima ovako podeljene Srbije, donekle bolje biti izborni dobitnik nego formalni izborni pobednik.

Ivica Dačić je u posleizbornoj noći Socijalističku partiju Srbije proglasio za najvećeg pobednika, misleći pri tome valjda na ono što je u njihovom slučaju ispravnija definicija – da su najveći dobitnici. S obzirom na to da bez njih, kako stvari u ovom momentu stoje (što ne znači da ne mogu da se promene), nema vlade, oni se ponašaju kao izbirljiva nevesta koja potencijalnim đuvegijama stalno nalazi mane, a u stvari „tvrdi pazar” merkajući koji od njih će je najduže maziti i paziti, pre nego što, kao u većini brakova, problem počnu da postaju prljave čarape.

Šepurenje SPS-a je dakle rezultat sticaja okolnosti, ni u kom slučaju izbornog rezultata stranke koja još nije u stanju da proceni da li treba da se odrekne birača iz svoje nesrećne prošlosti da bi stekla one koji će joj garantovati izvesniju budućnost. Ako se oduzmu glasovi koje su ovoj koaliciji doneli partneri, osporavani ali sve pragmatičniji Palma i ujedinjeni penzioneri, postaje očigledno da je SPS sam za sebe jedva namakao cenzus, što nije baš ohrabrujuće pri pomisli na neko novo izborno suočavanje do kojeg može (ali ne mora) da dođe u vrlo izglednoj budućnosti.

To znači da poziciju dobitnika SPS može lako da preokrene u status onoga koji je tražio mnogo, a na kraju izgubio sve.

Da li nam to govori kakvu ćemo vladu dobiti, pre ili kasnije? Donekle da, ali konačni dobitnik, koji će onda lako steći oreol istinskog pobednika, biće po svoj prilici onaj ko bude uspeo da svoj izborni kapital na najsvrsishodniji način iskombinuje sa tehnologijom političkog ubeđivanja, koja, kao što znamo, ima mnogo instrumenata na raspolaganju. Jer ne treba zaboraviti da su političke partije samo organizacije za osvajanje, očuvanje i vršenje vlasti.