Здравствене задруге за помоћ селу

Данас је здравствено задругарство омогућено по основу Закона о задругама, иако оне у пракси не постоје у Србији. Нејасан је мотив за додавање здравственог задругарства у важећи закон, јер су овакве задруге укинуте 1949. године, међутим, тиме се ипак створила могућност да се оне оснивају у будућности. Те задруге не могу пословати на начин како су раније биле успостављене, али постоје други модели који могу бити прихватљиви, а то је, пре свега, задружно-здравствени концепт здравственог осигурања, као и концепт удруживања у задруге у оквиру приватног сектора, који би потенцијално спречио даље стварање монопола у приватном здравственом сектору.

 Остаје нада да ћемо иновативне концепте здравственог задругарства знати да препознамо и применимо убудуће.

По завршетку Првог светског рата у Србији су се јављали бројни јавноздравствени проблеми, који су се базирали превасходно на демографској слици, социоекономским факторима, епидемијама, лошим хигијенским условима живота, здравственој непросвећености становништва и др. У таквим условима (имајући у виду непостојећу привреду, слабе финансије, непостојање или рано формирање одређених институција од значаја) било је потребно осмислити нови модел здравствене заштите. Др Гаврило Којић (данас, нажалост, готово заборављен) био је један од пионира здравственог задругарства, тог иновативног концепта који је требало да реши велики део проблема земље у изградњи. О неопходности развоја здравственог задругарства, посебно у руралним подручјима, говори и податак др Иванића (1930) да се мање од 12 одсто сељака користе „медикалном службом”.

 Идејни концепт здравствено-задружног покрета заснован је на концепту земљорадничког задругарства због препознатљивости овог облика удруживања, посебно у руралним подручјима. Међутим, да те иновативне идеје нису биле лако прихваћене сведоче и речи министра финансија Краљевине Југославије Стојадиновића, који за др Којића каже: „Често се могао видети у Народној скупштини млади доктор, где је у готово одрпаном оделу тражио сагласност за развој нових идеја о здравственом задругарству”.

Прве здравствене задруге основане су 1921. године и здравствено задругарство је од тада, из иницијалне идеје, временом прерасло у национални здравствено-социјални програм и за период од 20 година придобило 70.000 породица, односно 427.272 породична члана. Држава је препознала значај овог облика удруживања, па су коришћене и стимулативне мере за даљи развој, које су се огледале и у различитим облицима пореског ослобађања. То су принципи којима би требало подржати и данашње задругаре. Према организационој структури, свака здравствена задруга имала је свог лекара, секретара, благајника, као и медицинске сестре, док је лечење болесника било у оквиру здравствених станица, које су имале своју амбуланту, апотеку и стационар са болесничким постељама. Осим здравствених станица, постојали су и организовани задружни домови здравља, где је примењен одговарајући куративни и превентивни рад. Дијагностички апарати били су обезбеђивани у складу са модерном медицином тог доба.

Помоћ је пристизала из разних држава, а важно је истаћи помоћ америчке државе путем организације „Америчка мисија за помоћ српској деци” и чувеног др Ридера, који су учинили много за развој тадашњег задружно-здравственог рада. Ова сарадња представља можда најбољу сарадњу српског и америчког народа икада. Међународна признања за рад наших задругара само су пристизала, па је и часопис „Информасион кооператив”, који је излазио у издању Међународног бироа рада у Женеви, извештавао о глобалном напретку младог, али снажног задружно-здравственог покрета. Тако су и др Хауболт и др Хеденкамп (МИЗ, Немачка), који су 1936. године дошли са циљем да истраже успехе организације здравствених задруга, изјавили да у многим крајевима Немачке не постоје овако савремено уређене сеоске здравствене установе.

Доктор економије, струковни специјалиста медицине

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа