Zdravstvene zadruge za pomoć selu

Danas je zdravstveno zadrugarstvo omogućeno po osnovu Zakona o zadrugama, iako one u praksi ne postoje u Srbiji. Nejasan je motiv za dodavanje zdravstvenog zadrugarstva u važeći zakon, jer su ovakve zadruge ukinute 1949. godine, međutim, time se ipak stvorila mogućnost da se one osnivaju u budućnosti. Te zadruge ne mogu poslovati na način kako su ranije bile uspostavljene, ali postoje drugi modeli koji mogu biti prihvatljivi, a to je, pre svega, zadružno-zdravstveni koncept zdravstvenog osiguranja, kao i koncept udruživanja u zadruge u okviru privatnog sektora, koji bi potencijalno sprečio dalje stvaranje monopola u privatnom zdravstvenom sektoru.

 Ostaje nada da ćemo inovativne koncepte zdravstvenog zadrugarstva znati da prepoznamo i primenimo ubuduće.

Po završetku Prvog svetskog rata u Srbiji su se javljali brojni javnozdravstveni problemi, koji su se bazirali prevashodno na demografskoj slici, socioekonomskim faktorima, epidemijama, lošim higijenskim uslovima života, zdravstvenoj neprosvećenosti stanovništva i dr. U takvim uslovima (imajući u vidu nepostojeću privredu, slabe finansije, nepostojanje ili rano formiranje određenih institucija od značaja) bilo je potrebno osmisliti novi model zdravstvene zaštite. Dr Gavrilo Kojić (danas, nažalost, gotovo zaboravljen) bio je jedan od pionira zdravstvenog zadrugarstva, tog inovativnog koncepta koji je trebalo da reši veliki deo problema zemlje u izgradnji. O neophodnosti razvoja zdravstvenog zadrugarstva, posebno u ruralnim područjima, govori i podatak dr Ivanića (1930) da se manje od 12 odsto seljaka koriste „medikalnom službom”.

 Idejni koncept zdravstveno-zadružnog pokreta zasnovan je na konceptu zemljoradničkog zadrugarstva zbog prepoznatljivosti ovog oblika udruživanja, posebno u ruralnim područjima. Međutim, da te inovativne ideje nisu bile lako prihvaćene svedoče i reči ministra finansija Kraljevine Jugoslavije Stojadinovića, koji za dr Kojića kaže: „Često se mogao videti u Narodnoj skupštini mladi doktor, gde je u gotovo odrpanom odelu tražio saglasnost za razvoj novih ideja o zdravstvenom zadrugarstvu”.

Prve zdravstvene zadruge osnovane su 1921. godine i zdravstveno zadrugarstvo je od tada, iz inicijalne ideje, vremenom preraslo u nacionalni zdravstveno-socijalni program i za period od 20 godina pridobilo 70.000 porodica, odnosno 427.272 porodična člana. Država je prepoznala značaj ovog oblika udruživanja, pa su korišćene i stimulativne mere za dalji razvoj, koje su se ogledale i u različitim oblicima poreskog oslobađanja. To su principi kojima bi trebalo podržati i današnje zadrugare. Prema organizacionoj strukturi, svaka zdravstvena zadruga imala je svog lekara, sekretara, blagajnika, kao i medicinske sestre, dok je lečenje bolesnika bilo u okviru zdravstvenih stanica, koje su imale svoju ambulantu, apoteku i stacionar sa bolesničkim posteljama. Osim zdravstvenih stanica, postojali su i organizovani zadružni domovi zdravlja, gde je primenjen odgovarajući kurativni i preventivni rad. Dijagnostički aparati bili su obezbeđivani u skladu sa modernom medicinom tog doba.

Pomoć je pristizala iz raznih država, a važno je istaći pomoć američke države putem organizacije „Američka misija za pomoć srpskoj deci” i čuvenog dr Ridera, koji su učinili mnogo za razvoj tadašnjeg zadružno-zdravstvenog rada. Ova saradnja predstavlja možda najbolju saradnju srpskog i američkog naroda ikada. Međunarodna priznanja za rad naših zadrugara samo su pristizala, pa je i časopis „Informasion kooperativ”, koji je izlazio u izdanju Međunarodnog biroa rada u Ženevi, izveštavao o globalnom napretku mladog, ali snažnog zadružno-zdravstvenog pokreta. Tako su i dr Haubolt i dr Hedenkamp (MIZ, Nemačka), koji su 1936. godine došli sa ciljem da istraže uspehe organizacije zdravstvenih zadruga, izjavili da u mnogim krajevima Nemačke ne postoje ovako savremeno uređene seoske zdravstvene ustanove.

Doktor ekonomije, strukovni specijalista medicine

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista