РАДИКАЛНИ ПРИНЦИП

Војислав Шешељ, изјавом у којој је осуђеног убицу Зорана Ђинђића упоредио са Гаврилом Принципом, отежао је формирање коалиције између радикала, ДСС–НС-а и коалиције коју предводи СПС. Али, право да вам кажем, баш ме брига за то. Овде је реч о нечем крупнијем, нечем што се тиче цивилизацијских достигнућа, дубљег смисла будућности Србије, свакако дубљег од изборном вољом смењивих влада које дођу и прођу с мање или више успеха или штете.
Овде је на делу, благо речено, један ревизионистички поглед на друштво, људе и догађаје. Испољена је осионост која би се, у крајњој консеквенци, свела на победничко право да се историја и судске одлуке сваки пут пишу изнова кад се Шешељ и они који би у компанију с њим, дочепају Немањине улице, седишта владе.

У таквим приликама све је релативно. И човеково право на имовину и живот, слободно мишљење и кретање... Јер, можда, Шешељ устане једног јутра на леву ногу и све нас редом запита што нисмо окачили беџ с његовим ликом на ревер.

Добро, и ови његови су скинули беџ током председничке кампање, ваљда и сами свесни да би им мало прикривања повећало шансе да најзад неког победе, али су беџ и постере вратили током кампање за парламентарне изборе и поново су озваничили адресу с којом сада Војислав Коштуница и Ивица Дачић треба да праве владу.

Не знам ко је по ушима тукао Драгана Шормаза, функционера ДСС-а, да се уопште оглашава поводом овог Шешељевог поређења Звездана Јовановића и Принципа, сводећи све на Шешељево право да се пред судом брани како најбоље зна и уме. Овде се, очигледно, не ради ни о каквој одбрани, већ је реч о бруталној политичкој агитацији и нападу на линији опасних намера да се преузимањем власти преузме и контрола над институционалним механизмима друштва и поведе осветнички поход против политичких неистомишљеника.

Ревизију судског поступка око Ђинђићевог убиства помињао је у раној фази изборне кампање и Томислав Николић, па се после изговарао да није добро схваћен и ствар је некако била затрпана све док је прекјуче Шешељ није поново осветлио пред судом коме се представио као „председник странке која у Србији прави владу.”

Овде се његови питомци убише да убеде и партнере и јавност како праве владу неког, рецимо, десног центра, по моделу какве су, тренутно, владе у претежном делу Европе, али и до сада су једва прикривали да су од демократских лекција савладали тек поштовање изборне и парламентарне процедуре. Поређења ради, ово знање је на нивоу „функционалне неписмености”. Знају сва слова, али не могу да препричају садржај прочитаног.

Демократија је најшири корпус међуљудских односа и, у светлу актуелних догађаја, основна лекција гласи да онај ко скупи 126 мандата има право да састави владу, али није то ни једина ни најважнија лекција.

Вероватно се Шешељу чини, или су га његови тако обавестили, да је та ствар с владом опослена, па је одлучио да почне да заоштрава односе у Србији, да посеје касетне бомбе пуњене страхом и осветом, рачунајући да би то могло да уздигне посрнули радикализам који је у години националне драме око губитка Косова прошао на мајским изборима, мерено бројем мандата, горе него на изборима у јануару 2007. године.

Сад се, вероватно, Војислав Коштуница, коме радикалски партнер нуди да са све мање мандата буде све дуже премијер, налази у процепу између сопствених амбиција, мотивисаних племенитим, али не нужно и тачним уверењем да је исправан  његов курс одбране националног идентитета и достојанства, и свести о томе да већински партнер у пословима око владе почива и функционише на принципу радикализма, као једине програмске одреднице, а такву владу у Европи нећете пронаћи нити ће је било ко уважавати.

главни уредник недељника „Време”