Нови живот нових-старих Мостараца

Мостар – У порти цркве Успења пресвете Богородице у Потоцима се већ од јутра чуо дечији смех. Десетак малишана вреле мостарске дане проводи овде, на игралишту недавно изграђеном захваљујући донаторима из земље и иностранства. Живот у мултиетничкој средини није лак, али ни мање безбрижан од оног у чисто српским срединама у источној Херцеговини. Ова деца похађају школе и живе као и они који град на Неретви никада нису ни напуштали. Разлика је само у томе што су они рођени у избеглиштву.

Од насеља Сутина, на југу, до северне периферије Мостара – Салаковца данас живи 250 породица српске националности. Многи су се у долину Неретве вратили у последњих пет година и живе у обновљеним кућама, што од донација, или од сопственог новца. Раде, али углавном приватно, без социјалног и пензионог осигурања, па иако, кажу, имају новца да преживе данас, брине их неизвесна будућност.

– Многи у источно херцеговачким градовима на питање планирају ли да се врате кажу – не, јер нема посла. А ако их питате шта раде тамо, кажу ништа. Није нимало боље ни у избеглиштву, чак је мање перспективе. А, ако мене питате, најбоље је у својој кући, каже Власта Лојпур, повратник у насеље Жељуша, место које је до рата било насељено углавном Србима.

Његова деца, Дејан и Андреа иду овде у школу. Он ради, супруга привређује у тек отвореном фризерском салону и то је, каже довољно да преживе. Али посао није лако добити у фирмама, пошто су и Хрвати и Бошњаци оријентисани једни на друге.

– Мало је високо образованих људи који су се овде вратили. Можда је и у томе кључ. Физичких послова има на претек, али то на дуже стазе не пружа сигурност. Шта сутра, када прође младост и снага, како онда да живимо, помиње Лојпур.

Осим кућа које су сада већ повратиле предратни сјај, Срби су обновили и овдашњу цркву, изградили дом који данас служи за организовање забавних и спортских активности а очекује се изградња дечијег парка и игралишта које је финансирао Светски савез цркава. Ова организација је дала новац и за кров овог објекта, изградњу сале за стони тенис и компјутерски центар.

Осим удружења Срба из дијаспоре – Канаде, Америке, Данске која су прикупљала новац за обнову цркве, у рату запаљене и срушене до темеља, обнову су помогли и појединци попут власника фирме Гемакс Ђорђа Антеља који је до сада помогао ове пројекте са више од 30.000 евра. На подужој листи донатора је и председник Владе Републике Српске Милорад Додик који је са 12,5 хиљада евра помогао Србе из овог дела мостарске општине.

Према проценама Федералног завода за статистику у Мостару данас живи око 3.600 Срба, док их је у општини пре рата, по попису из 1991. године, било око 16.000 или 18 одсто укупне популације. Међу повратницима је ранијих година било највише старих, али сада се враћају и млади са породицама.

Славиша Телебак је један од њих. Његова седмочлана породица, у којој је и двоје деце добро се сналази у улози нових-старих становника Мостара. Живео је каже и у Србији и у Херцеговини, али после свега је одлучио да се врати у родно место и започне нови живот. Није лако, али опет је, каже, међу својима најлакше. Макар не плаћа скупе станарине, него живи у својој обновљеној кући.

Када би их неко питао за савет, углас кажу да би убудуће требало да се власт мало више бави будућношћу оних који су одлучили да остану у Мостару, а мање да поправља куће онима који су се већ ухлебили на другој страни.

– Када би неко нама дао новац да покренемо послове, да отворимо фирме које би могле да конкуришу за веће послове било би сигурно боље. Живети овде од данас до сутра није порука са којом можемо да привучемо и друге да се врате у Мостар. Дајте нам новац да се организујемо уместо што поправљате домове људима који ће овде свраћати два пута годишње, каже Јоца Вулић, Србин, који се у насеље Жељуша вратио са супругом и троје деце. Најмлађа ћерка Теа има седам година и управо завршава први разред. Деца у мостарским школама имају чак и веронауку.

– Ово је једна нова генерација малишана. Док се у црквеној порти друже и играју, из дома допиру звуци духовне музике. Чује се Павле Аксентијевић – то је музика уз коју одрастају. У духу православља, али и са жељом да се избеглиштво више никада не понови.