Случај Асанж и ми

Случај Џулијана Асанжа није случај корупције, па зато не може „поткопати темеље империје САД”. Изгледа да је целокупна теза о тзв. америчкој изузетности знак слабости и да води у пропаст, па амерички председник Доналд Трамп није желео да коментарише хапшење.

Амерички тужиоци су против оснивача „Викиликса” Џулијана Асанжа подигли оптужницу с тезом да је, заједно са бившом обавештајном аналитичарком америчке војске Челси Менинг, ковао заверу (комплот) у покушају да приступи поверљивим информацијама у рачунару владе. Оптужница је концизна, јасна, лаконска, као брушени камен. Терети окривљеног не само за пријем тајних докумената од извора информација, већ и да је био у завери са извором информација ради добијања додатних информација. Повезан је и са покушајем крековања имена корисника и лозинке за приступ заштићеним базама података, али се у последњој реченици оптужнице наводи да „са тим својим покушајем није имао среће”.

Оваква оптужница је једноставна, али баш зато, из тужилачке праксе знамо, тешка за доказивање. Јавна тужба имаће тежак задатак да неуспешне уласке у базу података докаже изводом из дневника улазака свих корисника и тако заверу припише Асанжу или бар његовом личном телефону. Aдвокат Пер Самуелсон је рекао: „Видимо јасне знакове који указују да Американци желе да га осуде или су га већ осудили. Хајде да видимо да ли је ова забринутост оправдана или претерана.”

Оно што нас треба да забрине јесмо ми сами са нашом свешћу, која је неке наше правне стручњаке одмах навела на помисао да ће јавна тужба сигурно бити успешна пред америчким Окружним судом у Вирџинији са тако танким доказима.

Можемо за Асанжа учинити макар онолико колико је он учинио за сваког од нас. Ето, на пример, мене је као заменика јавног тужиоца професионално освестио и просветлио. Процуреле информације бациле су светло у мрачну собу (camera obscura) у којој су били они за које нисам знао да су ми противници. И то од оног момента кад је у једном дневном листу у јеку иницијативе за забрану 14 навијачких подгрупа пред Уставним судом Србије која је започета 2009. године, осванула једна вест. У њој су, према садржини две депеше које су упућене из амбасаде САД у Београду, а редакција их наводно „добила преко ’Викиликса’”, пренете изјаве више јавних личности, па и моја. У њој упозоравам на потребу да српски устав заштити грађане од насиља и криминалитета мржње. У електронском издању дневних новина у самом тексту ове вести уметнуто је „дугме” (хипертекст). Притиском на дугме отварају се депеше у оригиналу, са свим бројевима и – гле наше среће – са ниском ознаком поверљивости. Пошто сам овако представљен домаћој јавности, произлази да је на тај начин домаћем правосуђу сугерисано „ко сам и какав сам” ја, а не навијачи. Са иницијативом за забрану навијачких подгрупа пред Уставним судом прошао сам каo бос по трњу.

Утицај политике на правосуђе у земљама западног Балкана подразумева и намерно цурење већ процурелих података, односно рециклажу „Викиликса”. То изгледа да је помогло, а помаже и даље да се САД отарасе неких који су их претерано подржавали у њиховој изузетности. Претпостављам да у случају изручења америчко правосуђе неће оклевати и да ће поново да прослави америчку демократију тако што ће очитати лекцију извршној и законодавној власти. Са девет судија Врховног суда САД то се десило више пута, док је обратно било, колико знам, само једном – када је променом правног става суд избегао смену, када је тзв. „окретање на време, спасило Деветорицу”.

У правосуђу земаља западног Балкана „окретање на време” је правило, а не изузетак.

Заменик Апелационог јавног тужиоца у пензији и члан Српског спољнополитичког круга

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа