Slučaj Asanž i mi

Slučaj Džulijana Asanža nije slučaj korupcije, pa zato ne može „potkopati temelje imperije SAD”. Izgleda da je celokupna teza o tzv. američkoj izuzetnosti znak slabosti i da vodi u propast, pa američki predsednik Donald Tramp nije želeo da komentariše hapšenje.

Američki tužioci su protiv osnivača „Vikiliksa” Džulijana Asanža podigli optužnicu s tezom da je, zajedno sa bivšom obaveštajnom analitičarkom američke vojske Čelsi Mening, kovao zaveru (komplot) u pokušaju da pristupi poverljivim informacijama u računaru vlade. Optužnica je koncizna, jasna, lakonska, kao brušeni kamen. Tereti okrivljenog ne samo za prijem tajnih dokumenata od izvora informacija, već i da je bio u zaveri sa izvorom informacija radi dobijanja dodatnih informacija. Povezan je i sa pokušajem krekovanja imena korisnika i lozinke za pristup zaštićenim bazama podataka, ali se u poslednjoj rečenici optužnice navodi da „sa tim svojim pokušajem nije imao sreće”.

Ovakva optužnica je jednostavna, ali baš zato, iz tužilačke prakse znamo, teška za dokazivanje. Javna tužba imaće težak zadatak da neuspešne ulaske u bazu podataka dokaže izvodom iz dnevnika ulazaka svih korisnika i tako zaveru pripiše Asanžu ili bar njegovom ličnom telefonu. Advokat Per Samuelson je rekao: „Vidimo jasne znakove koji ukazuju da Amerikanci žele da ga osude ili su ga već osudili. Hajde da vidimo da li je ova zabrinutost opravdana ili preterana.”

Ono što nas treba da zabrine jesmo mi sami sa našom svešću, koja je neke naše pravne stručnjake odmah navela na pomisao da će javna tužba sigurno biti uspešna pred američkim Okružnim sudom u Virdžiniji sa tako tankim dokazima.

Možemo za Asanža učiniti makar onoliko koliko je on učinio za svakog od nas. Eto, na primer, mene je kao zamenika javnog tužioca profesionalno osvestio i prosvetlio. Procurele informacije bacile su svetlo u mračnu sobu (camera obscura) u kojoj su bili oni za koje nisam znao da su mi protivnici. I to od onog momenta kad je u jednom dnevnom listu u jeku inicijative za zabranu 14 navijačkih podgrupa pred Ustavnim sudom Srbije koja je započeta 2009. godine, osvanula jedna vest. U njoj su, prema sadržini dve depeše koje su upućene iz ambasade SAD u Beogradu, a redakcija ih navodno „dobila preko ’Vikiliksa’”, prenete izjave više javnih ličnosti, pa i moja. U njoj upozoravam na potrebu da srpski ustav zaštiti građane od nasilja i kriminaliteta mržnje. U elektronskom izdanju dnevnih novina u samom tekstu ove vesti umetnuto je „dugme” (hipertekst). Pritiskom na dugme otvaraju se depeše u originalu, sa svim brojevima i – gle naše sreće – sa niskom oznakom poverljivosti. Pošto sam ovako predstavljen domaćoj javnosti, proizlazi da je na taj način domaćem pravosuđu sugerisano „ko sam i kakav sam” ja, a ne navijači. Sa inicijativom za zabranu navijačkih podgrupa pred Ustavnim sudom prošao sam kao bos po trnju.

Uticaj politike na pravosuđe u zemljama zapadnog Balkana podrazumeva i namerno curenje već procurelih podataka, odnosno reciklažu „Vikiliksa”. To izgleda da je pomoglo, a pomaže i dalje da se SAD otarase nekih koji su ih preterano podržavali u njihovoj izuzetnosti. Pretpostavljam da u slučaju izručenja američko pravosuđe neće oklevati i da će ponovo da proslavi američku demokratiju tako što će očitati lekciju izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. Sa devet sudija Vrhovnog suda SAD to se desilo više puta, dok je obratno bilo, koliko znam, samo jednom – kada je promenom pravnog stava sud izbegao smenu, kada je tzv. „okretanje na vreme, spasilo Devetoricu”.

U pravosuđu zemalja zapadnog Balkana „okretanje na vreme” je pravilo, a ne izuzetak.

Zamenik Apelacionog javnog tužioca u penziji i član Srpskog spoljnopolitičkog kruga

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista