Прва трансплантација коштане сржи после акцидента у Винчи

У Институту за нуклеарне науке Винча, 1958. године догодио се акцидент у коме је озрачено шест београдских научника. Превезени су у париску болницу Кири у којој је на њима извршена прва хумана трансплантација коштане сржи. Добровољни даваоци били су грађани Париза. Данас мало људи зна за овај догађај, а и ја сам био један од њих све док недавно нисам прочитао књигу „Случај Винча” Горана Милашиновића без које не би било данашње колумне.

Институт је основан десет година раније. Први директор био је физико-хемичар Павле Савић, један од најзначајнијих српских научника, пријатељ и саборац Јосипа Броза Тита. Савић је пре Другог светског рата боравио у Француској где је радио код француске научнице Ирене Жолио Кири и учествовао у експериментима бомбардовања језгра атома. После нацистичке окупације Југославије, придружио се партизанима. Рат је провео као главни шифрант у Врховном штабу. По ослобођењу, Савић одлази у Москву где је радио у нуклеарним истраживањима совјетског нобеловца Пјотра Капице.

Када је Тито 1946. године посетио СССР, обишао је Технички институт и позвао Савића да се врати у земљу и направи наш институт. Тито је жарко желео да Југославија има атомску бомбу. Павле Савић, у својим сећањима, каже да је Тито изабрао место за институт и дао му налог да почне градња. Савићу се придружио француски, лево оријентисан нуклеарни физичар Роберт Вален који је пуних шест година провео у Винчи како би помогао у стварању института.

Захваљујући раду и ентузијазму Савића и сарадника, институт успева да тадашњу Југославију уведе у нуклеарну еру. Поставили су истраживачки реактор РА, предуслов за рад на атомској бомби. Реактор је заједно са горивом купљен 1955. у Москви јер су после Стаљинове смрти почели да отопљавају односи између Југославије и Совјетског Савеза. Допремљен је у Београд преко Мађарске у тренутку када се у Будимпешти дешавала револуција Имреа Нађа против СССР-а. Када су совјетски тенкови ушли у Будимпешту Нађ је побегао у југословенску амбасаду. Тито га је испоручио Совјетима који су га стрељали, а вагони са деловима за реактор и реакторским горивом тајно су прешли југословенску границу.

Од 1955. Винчом управља Савезна комисија за нуклеарну енергију којом председава Александар Ранковић, најближи Титов сарадник. Винча постаје „забрањени град” који строго контролише државна безбедност, а на југу Србије се отвара рудник уранијума. Реактор РА почиње да ради у децембру 1959. године са нискообогаћеним уранијумским горивом, а почетку рада присуствује Тито надајући се да ће имати атомску бомбу. Ипак, Југославија самостално без подршке тадашње нуклеарне суперсиле, без обзира на велика средства која је издвајала, није успела да направи атомску бомбу. Југословенска економија није могла да издржи све веће трошкове израде и већ шездесетих година прошлог века тај пројекат се напушта. Тито креће да осваја свет преко Покрета несврстаних.

Нуклеарни акцидент се догодио 15. октобра 1958. у току студентског дипломског експеримента. Групу младих научника чинили су два студента и четворо техничких сарадника. У току експеримента научници су осетили озон пошто је реактор ушао у наткритични ниво, радијација је „процурела” и сви су били озрачени. У институту се огласио аларм, запослени су напустили објекат, а озрачени научници су одведени у амбуланту у којој су констатовали да када дозиметар примакну телу „казаљке искачу из скале”. Александар Ранковић је одлучио да се одмах пошаљу у иностранство на лечење, а Павле Савић је предложио Институт Кири у Паризу. Савић је одлично познавао директора тог института Анрија Жамеа, као и једног од највећих француских научника Жоржа Матеа. Два дана после акцидента научници су специјалним авионом са војног аеродрома у Батајници превезени у Париз.

Подвргнути су детаљним прегледима и вађењу коштане сржи. Резултати анализа су били поражавајући.

„Коштана срж била је уништена као да је спржена”, пише Милашиновић, а пацијенти су се после недељу дана осећали све горе. Почела је трка с временом. Покушане су све познате методе лечења али побољшања није било. Већ очајан, Жаме је окупио конзилијум на коме је Мате предложио да се одмах уради трансплантација коштане сржи која никада до тада није урађена на људима. Мате се дуго спремао за тај тренутак, и годинама уназад правио је спискове грађана Париза који су хтели да буду донори коштане сржи. У болници Кири је одржана конференција за новинаре на којој су лекари позвали Парижане да се пријаве и помогну српским научницима који умиру. Телеграми људи који су пристали да буду донори почели су да стижу већ сутрадан. Требало је пронаћи исте крвне групе са примаоцима и зато су многи били одбијени. Француска штампа је пажљиво пратила операције и извештавала сваког дана о стању београдских научника „у којима сад тече француска крв”. Један научник није преживео, али петоро осталих успешно су се опоравили и почетком фебруара 1959. констатовано је да су излечени и да могу да се врате у Београд.

Жаме и Мате су остали доживотни пријатељи Србије. Жорж Мате је и деведесетих година прошлог века, док је земља била под санкцијама, долазио у Београд и спроводио стручне консултације у болници на Бежанијској коси. Изабран је 2001. године за иностраног члана Српске академије наука и уметности. Умро је 15. октобра 2010. на дан када се догодио акцидент у Винчи. Улицу у Београду добио је 2016. Анри Жаме још није. Њих двојица су заједно са храбрим Парижанима исписали још једну страницу француско-српског пријатељства. Наша обавеза је да их не заборавимо.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа