Prva transplantacija koštane srži posle akcidenta u Vinči

U Institutu za nuklearne nauke Vinča, 1958. godine dogodio se akcident u kome je ozračeno šest beogradskih naučnika. Prevezeni su u parisku bolnicu Kiri u kojoj je na njima izvršena prva humana transplantacija koštane srži. Dobrovoljni davaoci bili su građani Pariza. Danas malo ljudi zna za ovaj događaj, a i ja sam bio jedan od njih sve dok nedavno nisam pročitao knjigu „Slučaj Vinča” Gorana Milašinovića bez koje ne bi bilo današnje kolumne.

Institut je osnovan deset godina ranije. Prvi direktor bio je fiziko-hemičar Pavle Savić, jedan od najznačajnijih srpskih naučnika, prijatelj i saborac Josipa Broza Tita. Savić je pre Drugog svetskog rata boravio u Francuskoj gde je radio kod francuske naučnice Irene Žolio Kiri i učestvovao u eksperimentima bombardovanja jezgra atoma. Posle nacističke okupacije Jugoslavije, pridružio se partizanima. Rat je proveo kao glavni šifrant u Vrhovnom štabu. Po oslobođenju, Savić odlazi u Moskvu gde je radio u nuklearnim istraživanjima sovjetskog nobelovca Pjotra Kapice.

Kada je Tito 1946. godine posetio SSSR, obišao je Tehnički institut i pozvao Savića da se vrati u zemlju i napravi naš institut. Tito je žarko želeo da Jugoslavija ima atomsku bombu. Pavle Savić, u svojim sećanjima, kaže da je Tito izabrao mesto za institut i dao mu nalog da počne gradnja. Saviću se pridružio francuski, levo orijentisan nuklearni fizičar Robert Valen koji je punih šest godina proveo u Vinči kako bi pomogao u stvaranju instituta.

Zahvaljujući radu i entuzijazmu Savića i saradnika, institut uspeva da tadašnju Jugoslaviju uvede u nuklearnu eru. Postavili su istraživački reaktor RA, preduslov za rad na atomskoj bombi. Reaktor je zajedno sa gorivom kupljen 1955. u Moskvi jer su posle Staljinove smrti počeli da otopljavaju odnosi između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Dopremljen je u Beograd preko Mađarske u trenutku kada se u Budimpešti dešavala revolucija Imrea Nađa protiv SSSR-a. Kada su sovjetski tenkovi ušli u Budimpeštu Nađ je pobegao u jugoslovensku ambasadu. Tito ga je isporučio Sovjetima koji su ga streljali, a vagoni sa delovima za reaktor i reaktorskim gorivom tajno su prešli jugoslovensku granicu.

Od 1955. Vinčom upravlja Savezna komisija za nuklearnu energiju kojom predsedava Aleksandar Ranković, najbliži Titov saradnik. Vinča postaje „zabranjeni grad” koji strogo kontroliše državna bezbednost, a na jugu Srbije se otvara rudnik uranijuma. Reaktor RA počinje da radi u decembru 1959. godine sa niskoobogaćenim uranijumskim gorivom, a početku rada prisustvuje Tito nadajući se da će imati atomsku bombu. Ipak, Jugoslavija samostalno bez podrške tadašnje nuklearne supersile, bez obzira na velika sredstva koja je izdvajala, nije uspela da napravi atomsku bombu. Jugoslovenska ekonomija nije mogla da izdrži sve veće troškove izrade i već šezdesetih godina prošlog veka taj projekat se napušta. Tito kreće da osvaja svet preko Pokreta nesvrstanih.

Nuklearni akcident se dogodio 15. oktobra 1958. u toku studentskog diplomskog eksperimenta. Grupu mladih naučnika činili su dva studenta i četvoro tehničkih saradnika. U toku eksperimenta naučnici su osetili ozon pošto je reaktor ušao u natkritični nivo, radijacija je „procurela” i svi su bili ozračeni. U institutu se oglasio alarm, zaposleni su napustili objekat, a ozračeni naučnici su odvedeni u ambulantu u kojoj su konstatovali da kada dozimetar primaknu telu „kazaljke iskaču iz skale”. Aleksandar Ranković je odlučio da se odmah pošalju u inostranstvo na lečenje, a Pavle Savić je predložio Institut Kiri u Parizu. Savić je odlično poznavao direktora tog instituta Anrija Žamea, kao i jednog od najvećih francuskih naučnika Žorža Matea. Dva dana posle akcidenta naučnici su specijalnim avionom sa vojnog aerodroma u Batajnici prevezeni u Pariz.

Podvrgnuti su detaljnim pregledima i vađenju koštane srži. Rezultati analiza su bili poražavajući.

„Koštana srž bila je uništena kao da je spržena”, piše Milašinović, a pacijenti su se posle nedelju dana osećali sve gore. Počela je trka s vremenom. Pokušane su sve poznate metode lečenja ali poboljšanja nije bilo. Već očajan, Žame je okupio konzilijum na kome je Mate predložio da se odmah uradi transplantacija koštane srži koja nikada do tada nije urađena na ljudima. Mate se dugo spremao za taj trenutak, i godinama unazad pravio je spiskove građana Pariza koji su hteli da budu donori koštane srži. U bolnici Kiri je održana konferencija za novinare na kojoj su lekari pozvali Parižane da se prijave i pomognu srpskim naučnicima koji umiru. Telegrami ljudi koji su pristali da budu donori počeli su da stižu već sutradan. Trebalo je pronaći iste krvne grupe sa primaocima i zato su mnogi bili odbijeni. Francuska štampa je pažljivo pratila operacije i izveštavala svakog dana o stanju beogradskih naučnika „u kojima sad teče francuska krv”. Jedan naučnik nije preživeo, ali petoro ostalih uspešno su se oporavili i početkom februara 1959. konstatovano je da su izlečeni i da mogu da se vrate u Beograd.

Žame i Mate su ostali doživotni prijatelji Srbije. Žorž Mate je i devedesetih godina prošlog veka, dok je zemlja bila pod sankcijama, dolazio u Beograd i sprovodio stručne konsultacije u bolnici na Bežanijskoj kosi. Izabran je 2001. godine za inostranog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Umro je 15. oktobra 2010. na dan kada se dogodio akcident u Vinči. Ulicu u Beogradu dobio je 2016. Anri Žame još nije. Njih dvojica su zajedno sa hrabrim Parižanima ispisali još jednu stranicu francusko-srpskog prijateljstva. Naša obaveza je da ih ne zaboravimo.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista