Угљанин крчми без крчмара

Од када Угљанин више није у владајућим структурама Републике Србије све је отворенији и гласнији у безочним и неаргументованијим нападима на државу Србију. Напада државу проглашавајући је фашистичком и геноцидном како би се оправдао за своје великоалбанске идеје и већ отворену жељу и постављени циљ за отцепљење највећег дела Старе Рашке, иако то покушава да маскира специјалним статусом или неком високом аутономијом. Једно време била је у игри босанска опција, односно опција из Сјеничке декларације 1917. године, затим усташка, из кратког деловања НДХ из 1941. године на простору Старог Раса. Позивао се и на партизанску аутономију, иако у њеном стварању у Пљевљима новембра 1943. године нису учествовали представници Новог Пазара, Тутина, Сјенице, Берана, Рожаја, Плава, Гусиња, Петњице.

У тај његов давно бивши турски Санџак утрпао је садашње општине Нови Пазар, Сјеницу, Тутин, Пријепоље, Нову Варош и Прибој у Србији, затим и Пљевља, Бијело Поље, Беране, Рожаје, Плав, Гусиње, Андријевицу и Петњицу у Црној Гори. Угљанин се више не задовољава да Нови Пазар, Тутин и велики део сјеничке општине припоји тзв. великој Албанији. Можда за тај, за њега, мали простор, „малу” идеју, не би добио довољан број гласова. Потрошени и изгубљени политичари и потежу најбезобзирнија и најнеразумнија средства како би се одржали на позицијама. Њих и њихово најуже окружење не интересују ни вера ни нација. Свакако би и он и његови сарадници били веома брзи да умакну на сигурно када би дошло до неке тешке ситуације као што су то чинили и раније. Његова и мегаломанија његових најближих сарадника највероватније није случајна.

У свом екстремизму и националистичкој заслепљености Угљанин не види да у тим поменутим општинама живе и Срби и Црногорци, које би требао да пита шта они о томе мисле. А не пита он ни Бошњаке, јер зна да ни ту не би имао жељену већину, већ се позива на референдум из 1991. године, у којем су учествовали само тадашњи Муслимани.

Велики број Бошњака никако се не слаже са његовом погубном политиком. Пуна су му уста демократије и борбе за наводно угрожена права Бошњака, али све друге који живе на том простору и који су аутохтони обавезно „заборавља” или игнорише. У општинама Нова Варош, Пријепоље, Прибој, Пљевља, Бијело Поље, Беране и Андријевица становништво је већински српско православно. Ваљда већинско становништво у тим општинама има право да се пита жели ли у ту Угљанинову творевину. Он их присваја као да су Алајбегова слама или његова бабовина. Угљанин, као и увек, крчми без крчмара.

Угљанин и његови саветници требало би да знају да је питање територија поменутих садашњих општина давно решено после Првог балканског рата 1913. године, на конференцији у Лондону. Тада успостављене границе између Србије и Црне Горе су међународно признате границе које су по други пут потврђене после издвајања Црне Горе из некадашње заједничке државе Србије и Црне Горе. Ни пре балканских ратова тај простор некадашњег Новопазарског санџака, а касније Сјеничког и Пљеваљског, никада није имао неки посебан статус у географском, етничком, религијском или политичком смислу. Они су били само административно-управна подручја у Османском царству у рангу округа.

Те жеље екстремног и великоалбанској идеји склоног дела руководства СДА и Бошњачког националног савета нису нове, али се појављују у свој огољености онда када је држава Србија у незавидној геополитичкој ситуацији, као што је и сада око проблема са статусом покрајине Косово и Метохија. Тај део политичке структуре муслимана Бошњака користи дрскост и непримерне политичке и недипломатске потезе руководства косовскометохијских Албанаца сматрајући да то иде у корист реализације њихових давнашњих жеља и планова којима би остварили своје личне и групне политичке и економске интересе.

Историчар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа