Гагино ћоше крај Саве

– Добро дошли! Ево, ово је Гагин кутак, овде је седео наш „господин Мангуп”, Драган Николић – скромним и поносним гласом каже Петар Поповић, конобар. Дрвенарија, столови са карираним стољњацима на којима су вазе са свежим цвећем, мирис рибљих специјалитета и много топлине, чине ушушкан амбијент ресторана „Наутичар” на Ади Циганлији. У једном углу, заиста, мали сто, две столице, зид украшен фотографијама легенде српског глумишта. Како кажу гости, чувеног глумца су често виђали, добро се сећају да је ту седео и доживљавали су га као „домаћег”.

– Имао је глисер, био је стално овде. Не могу ни да се сетим колико је пута мобилни телефон заборавио на столу. Нашег Перу никад није мрзело да седне у ауто и однесе му телефон. Једном су му у Саву испале наочаре које је купио у Паризу, али их је спасио прави ронилац. А тек кад се сетим његових бисера са Бором Тодоровићем – прича Микајило Гајић, власник ресторана.

Пријатељи и колеге, заједно са гостима и особљем ресторана, одлучили су да ураме фотографије славног глумца и свечано „отворе” Гагино ћоше. Реч је о сликама из личне архиве које су настале у различитим периодима његовог гостовања у „Наутичару”. На некима од њих је сам, на некима са пријатељима и сталним гостима ресторана.

Пристигли су Тања Бошковић, Милан Цаци Михаиловић, Раде Марјановић. Док гледају слике свог друга на којима крај реке ручава, пије пиво и ужива у друштву у њиховим очима се може назрети сета, али се усне ипак развлаче у осмех. Памте га као великог пријатеља, али се не стиде да признају да би сви пали у други план када би у бифе Атељеа 212 дошла деца. – Могла је са њим за столом да седи Мерлин Монро или Тања Бошковић, није важно, кад би се појавило било чије дете, он би оставио друштво и узео га у загрљај – гласи само једна од анегдота коју је испричао Милан Цици Михаиловић, Драганов колега и друг из детињства.

Гага је умео је да скија на води тако да не покваси ногавице, али се не сећају да се бавио риболовом или неком другом активношћу због које је морао да проводи време на води. Волео је реку, некад би дошао и само зурио у воду, а до чамца не би ни силазио.

– Поклонио је чамац кајакашком омладинском клубу. Био је посебан, никад није наручивао јело, него би отишао директно код наше Гоце, куварице, и договорио се са њом шта да му спреми. Толико тога је било, не знам ни одакле бих почео –присећа се Микајило.

Милена није долазила са њим, прича Гагино друштво са Саве, јер није волела реку. Хук реке мешао се са крекетом жаба, а једна за другом, низале су се успомене о одрастању на Црвеном крсту, калдрми по којој су ходали разносачи млека, шебоју и пркосу, баки Ружице Сокић и њеној метли, Драгановој идеји да напише аутобиографско штиво...