Санадеров рецепт

Шта би учинио Иво Санадер да је на месту челника Социјалистичке партије Србије, једно је од питања које се намеће последњих дана у којима је свеукупна европска, па и хрватска јавност забринута над све вероватнијим расплетом парламентарних избора у Србији, који ће, како се сада чини, резултирати коалиционом владом радикала, СПС и неколицине мањих странчица.
С обзиром на то да је Санадер у целој регији, па и Европи перципиран као политичар који је ригидни Туђманов ХДЗ с приличним успехом преобразио у прихватљиву пучку странку десног центра, те да је реч о веома проницљивом и пре свега изузетно амбициозном лидеру, одговор на то питање потпуно је предвидљив.

Он би, жртвујући чак и део властитог чланства и симпатизера засигурно руку прво пружио оним снагама у Србији које ту државу могу извести из тренутне изолације и усмерити је ка Европи.
Санадер, који се у овом тренутку налази у првој години другог премијерског мандата, наиме, такође је, да би се одржао на власти, те да би, пре свега, уверио Европу да су његове проевропске намере искрене, учинио низ потеза који увек нису били популарни ни међу, условно речено, аполитичним грађанима, а камоли међу тврдим заговорницима Туђмановог ХДЗ-а, који је наследио када је 2002. дошао на чело странке.

За почетак, Санадер се морао обрачунати с Ивићем Пашалићем, моћним представником ХДЗ-а старог кова и човеком од посебног Туђмановог поверења. Пашалић и данас тврди да је Санадер за шефа ХДЗ-а на петом општем Сабору странке изабран крађом гласова у чему му је, наводно, помогао Бранимир Главаш, тадашњи Санадеров навијач. Главаш је у пролеће 2006. оптужен за ратне злочине почињене над Србима у Осијеку, тешко је поверовати без премијеровог благослова.
Уз последице тешких одлука у унутарстраначком миљеу, Санадер се морао носити и са бројним разочараним гласачима који су на парламентарним изборима 2003. тада опозиционом ХДЗ-у поверили свој глас верујући да Санадер генерале неће изручивати Хагу. Његов говор са сплитске риве из фебруара 2001. и данас је један од најснажнијих аргумената оних који тврде да је Санадер, ступивши на власт посве заборавио на ,„домољубна” обећања која је давао из опозиције. Ипак, тада је добио изборе, а идуће четири године искористиће да Европи докаже да је Хрватска у потпуности спремна на сарадњу. Изручивање свих генерала, те сарадња хрватских власти у хватању одбеглог Анте Готовине, запечатила је мишљење о Санадеру као премијеру који је имао снаге обрачунати се с аветима прошлости, али му је и донела извесну дозу каткад и опасне непопуларности. Ипак, чињеница је да је Санадер задаћу уласка Хрватске у Европску унију схватио прилично школски. У првом мандату највећи део свог времена посвећивао je спољној политици, а не привредном развоју, због чега је трпео снажне критике јавности, па и самог председника Стјепана Месића. Истина је и да је успио успоставити важна пријатељства која су Хрватској помогла у приближавању Унији (на пример, с немачком канцеларком Ангелом Меркел), да се добро повезао са заступницима пучке странке у Европском парламенту, али и да је био у стању отрпети шамаре који су с времена на време стизали из Брисела. А било их је доста…

Одлуку Већа министара о одгађању почетка хрватских преговора у марту 2005. Санадер никада није јавно назвао обесхрабрујућом, али је сасвим сигурно схватио да тадашња хашка тужитељка Карла дел Понте не намерава попустити, па је Готовина ухваћен у децембру исте године. С великом се кризом у хрватско-европским односима Санадер поново суочио на самом почетку другог мандата, када су односи Хрватске и Словеније ушли у најлошију фазу у историји. Но, иако је повремено критички коментарисао неукусне изјаве словеначког министра спољних послова Димитрија Рупела, Санадер није учинио ниједан корак који би додатно заоштрио ситуацију, иако је добар део јавности очекивао резолутнији хрватски службени став.

Такође, хрватски је премијер оберучке прихватио улогу „лидера у регији” коју је Хрватској наменила Европа, а која, иако на први поглед може звучати згодно, има и својих тешких страна. Та је улога од хрватских власти изискивала и велике напоре у тактизирању када је реч о односима међу суседним земљама, па се, на пример, у Хрватској веома дуго није знало подржава ли хрватска влада Ахтисаријев план, као што се, уосталом, није ни журило са службеним признањем косовске независности. На домаћем плану, пак, ватра се углавном гасила социјално популарним мерама, а његовој влади је придодат и епитет социјално осетљиве владе, иако то начелно није иманентно конзервативним странкама.

Укратко, иако је током протеклих година Иво Санадер у више наврата означен као политичар који се с великом лакоћом одриче властитих ставова, чињеница је да је најбољи део посла Хрватска за његовог мандата направила управо на спољнополитичком плану. О томе колико су због тога трпели до сада углавном још увек нерешени економски проблеми, и те како се може расправљати. Као што се може расправљати и о томе да ли би Санадер на толика попуштања Европи био спреман и у случају да је његова странка била тек делић владајуће коалиције, у којој њему не би припало премијерско место.

Може ли рецепт Иве Санадера послужити као пример некој новој снази у Србији, прерано је говорити. Но, чињеница је да је пре десетак година било тешко замислити да ће шеф Туђмановог уреда из 1995. бити први политичар који ће у Хрватској на прослави православног Божића казати „Христос се роди”.

новинарка из Загреба