Sanaderov recept

Šta bi učinio Ivo Sanader da je na mestu čelnika Socijalističke partije Srbije, jedno je od pitanja koje se nameće poslednjih dana u kojima je sveukupna evropska, pa i hrvatska javnost zabrinuta nad sve verovatnijim raspletom parlamentarnih izbora u Srbiji, koji će, kako se sada čini, rezultirati koalicionom vladom radikala, SPS i nekolicine manjih strančica.
S obzirom na to da je Sanader u celoj regiji, pa i Evropi percipiran kao političar koji je rigidni Tuđmanov HDZ s priličnim uspehom preobrazio u prihvatljivu pučku stranku desnog centra, te da je reč o veoma pronicljivom i pre svega izuzetno ambicioznom lideru, odgovor na to pitanje potpuno je predvidljiv.

On bi, žrtvujući čak i deo vlastitog članstva i simpatizera zasigurno ruku prvo pružio onim snagama u Srbiji koje tu državu mogu izvesti iz trenutne izolacije i usmeriti je ka Evropi.
Sanader, koji se u ovom trenutku nalazi u prvoj godini drugog premijerskog mandata, naime, takođe je, da bi se održao na vlasti, te da bi, pre svega, uverio Evropu da su njegove proevropske namere iskrene, učinio niz poteza koji uvek nisu bili popularni ni među, uslovno rečeno, apolitičnim građanima, a kamoli među tvrdim zagovornicima Tuđmanovog HDZ-a, koji je nasledio kada je 2002. došao na čelo stranke.

Za početak, Sanader se morao obračunati s Ivićem Pašalićem, moćnim predstavnikom HDZ-a starog kova i čovekom od posebnog Tuđmanovog poverenja. Pašalić i danas tvrdi da je Sanader za šefa HDZ-a na petom opštem Saboru stranke izabran krađom glasova u čemu mu je, navodno, pomogao Branimir Glavaš, tadašnji Sanaderov navijač. Glavaš je u proleće 2006. optužen za ratne zločine počinjene nad Srbima u Osijeku, teško je poverovati bez premijerovog blagoslova.
Uz posledice teških odluka u unutarstranačkom miljeu, Sanader se morao nositi i sa brojnim razočaranim glasačima koji su na parlamentarnim izborima 2003. tada opozicionom HDZ-u poverili svoj glas verujući da Sanader generale neće izručivati Hagu. Njegov govor sa splitske rive iz februara 2001. i danas je jedan od najsnažnijih argumenata onih koji tvrde da je Sanader, stupivši na vlast posve zaboravio na ,„domoljubna” obećanja koja je davao iz opozicije. Ipak, tada je dobio izbore, a iduće četiri godine iskoristiće da Evropi dokaže da je Hrvatska u potpunosti spremna na saradnju. Izručivanje svih generala, te saradnja hrvatskih vlasti u hvatanju odbeglog Ante Gotovine, zapečatila je mišljenje o Sanaderu kao premijeru koji je imao snage obračunati se s avetima prošlosti, ali mu je i donela izvesnu dozu katkad i opasne nepopularnosti. Ipak, činjenica je da je Sanader zadaću ulaska Hrvatske u Evropsku uniju shvatio prilično školski. U prvom mandatu najveći deo svog vremena posvećivao je spoljnoj politici, a ne privrednom razvoju, zbog čega je trpeo snažne kritike javnosti, pa i samog predsednika Stjepana Mesića. Istina je i da je uspio uspostaviti važna prijateljstva koja su Hrvatskoj pomogla u približavanju Uniji (na primer, s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel), da se dobro povezao sa zastupnicima pučke stranke u Evropskom parlamentu, ali i da je bio u stanju otrpeti šamare koji su s vremena na vreme stizali iz Brisela. A bilo ih je dosta…

Odluku Veća ministara o odgađanju početka hrvatskih pregovora u martu 2005. Sanader nikada nije javno nazvao obeshrabrujućom, ali je sasvim sigurno shvatio da tadašnja haška tužiteljka Karla del Ponte ne namerava popustiti, pa je Gotovina uhvaćen u decembru iste godine. S velikom se krizom u hrvatsko-evropskim odnosima Sanader ponovo suočio na samom početku drugog mandata, kada su odnosi Hrvatske i Slovenije ušli u najlošiju fazu u istoriji. No, iako je povremeno kritički komentarisao neukusne izjave slovenačkog ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela, Sanader nije učinio nijedan korak koji bi dodatno zaoštrio situaciju, iako je dobar deo javnosti očekivao rezolutniji hrvatski službeni stav.

Takođe, hrvatski je premijer oberučke prihvatio ulogu „lidera u regiji” koju je Hrvatskoj namenila Evropa, a koja, iako na prvi pogled može zvučati zgodno, ima i svojih teških strana. Ta je uloga od hrvatskih vlasti iziskivala i velike napore u taktiziranju kada je reč o odnosima među susednim zemljama, pa se, na primer, u Hrvatskoj veoma dugo nije znalo podržava li hrvatska vlada Ahtisarijev plan, kao što se, uostalom, nije ni žurilo sa službenim priznanjem kosovske nezavisnosti. Na domaćem planu, pak, vatra se uglavnom gasila socijalno popularnim merama, a njegovoj vladi je pridodat i epitet socijalno osetljive vlade, iako to načelno nije imanentno konzervativnim strankama.

Ukratko, iako je tokom proteklih godina Ivo Sanader u više navrata označen kao političar koji se s velikom lakoćom odriče vlastitih stavova, činjenica je da je najbolji deo posla Hrvatska za njegovog mandata napravila upravo na spoljnopolitičkom planu. O tome koliko su zbog toga trpeli do sada uglavnom još uvek nerešeni ekonomski problemi, i te kako se može raspravljati. Kao što se može raspravljati i o tome da li bi Sanader na tolika popuštanja Evropi bio spreman i u slučaju da je njegova stranka bila tek delić vladajuće koalicije, u kojoj njemu ne bi pripalo premijersko mesto.

Može li recept Ive Sanadera poslužiti kao primer nekoj novoj snazi u Srbiji, prerano je govoriti. No, činjenica je da je pre desetak godina bilo teško zamisliti da će šef Tuđmanovog ureda iz 1995. biti prvi političar koji će u Hrvatskoj na proslavi pravoslavnog Božića kazati „Hristos se rodi”.

novinarka iz Zagreba