Да ли је срамота бити стар

Старење становништва већ пред крај 20.века, а нарочито на почетку 21, постало је цивилизацијска универзалија, са којом се савремена друштва још увек нису суочила на прави начин. Несумњиво је да смо једна од најстаријих нација у свету, мада „Политика” од 29. марта на првој страни доноси текст: „Срби нису народ најстарији”. Грађани Србије (без Космета) су, наиме, шести по старости, са просеком од 40,7 година. Релевантан је и податак да на 100 младих (испод 15 година) долази 140 старијих од 65 година. Шведски демограф Сандберг овај тип старења становништва назива регресивним. Преко ових чињеница се олако прелази, као да је срамота бити стар и као да се друштво стиди великог броја својих припадника у познијим годинама. Никада није било толико срамота људе да буду стари као у наше време, изјавио је песник Матија Бећковић. На тему „Криза средњег доба”, у тематском блоку „Политике“ од 6. априла, новинарка Јасмина Лекић пише да је ово доба које мрзи старост. Ово доба, 21. век, хоће само младост и лепоту, здравље ирезултате.Специјално, хоће резултате. Старост је тешка, додаје она. Посебно овде, где је шутира како ко хоће.

Има ли у овоме претеривања? Размислимо сами. Ако симболичке борбе између погледа на свет и њихових носилаца – како то схвата француски социолог Пјер Бурдије – дефинишу друштвени простор у којем људи граде свој живот, онда је простор у који су сатерани представници неколико генерација, преко 1,2 милиона мушкараца и жена, са својим различитим потребама и аспирацијама, због преовлађујућег погледа на свет – крајње неповољан за ове људе. Индикативно је у том контексту, али никако и неочекивано, да у тексту објављеном у „Политици” од 20. априла „Престоница Београда”, у коме се наводи да сваки четврти становник Србије живи, а сваки трећи запослени ради у престоници – нема ни речи о томе да је у главном градуоко 350.000 људи старијих од 60 година. Од тога, око 100.000 оних који су тек ступили у „треће доба”. Треба ли овоме додати да у Београду остају многи пензионисани професори универзитета, лекари, уметници, културни радници, као драгоцен недовољно искоришћен креативни потенцијал.

Проблематика геронтологије, међутим, ако изузмемо емисију Првог програма Радио Београда „Доживети стоту”, врло тешко продире у медије. Отуда свим актерима на геронтолошком пољу, па и у Геронтолошком друштву Србије, предстоји дуг и систематичан рад на промени тачке гледања на старост и старење, на изналажењу нових, савремених модела институционалне и ванинституционалне заштите старих, у активирању задужбинарства и донаторства, у едукацији младих да своје старе суграђане прихватају као чланове друштва који су били, али и даље могу да буду корисни, у стварању климе солидарности и разумевања... Укратко, у свему ономе што доводи до интеграције овог великог дела друштва у оквире целине, у свакодневни живот, у породици, у насељу где живе, у организацији где су некад били активни. Оваквим глобалним ставом јачало би се и самопоуздање свих оних који су на прагу уласка у „треће доба” или су већ у том добу. Потребан је, у ствари, један пакт за будућност, како је то формулисано на једној великој међународној конференцији у Женеви.

социолог,председник Геронтолошког друштва Србије