Da li je sramota biti star

Starenje stanovništva već pred kraj 20.veka, a naročito na početku 21, postalo je civilizacijska univerzalija, sa kojom se savremena društva još uvek nisu suočila na pravi način. Nesumnjivo je da smo jedna od najstarijih nacija u svetu, mada „Politika” od 29. marta na prvoj strani donosi tekst: „Srbi nisu narod najstariji”. Građani Srbije (bez Kosmeta) su, naime, šesti po starosti, sa prosekom od 40,7 godina. Relevantan je i podatak da na 100 mladih (ispod 15 godina) dolazi 140 starijih od 65 godina. Švedski demograf Sandberg ovaj tip starenja stanovništva naziva regresivnim. Preko ovih činjenica se olako prelazi, kao da je sramota biti star i kao da se društvo stidi velikog broja svojih pripadnika u poznijim godinama. Nikada nije bilo toliko sramota ljude da budu stari kao u naše vreme, izjavio je pesnik Matija Bećković. Na temu „Kriza srednjeg doba”, u tematskom bloku „Politike“ od 6. aprila, novinarka Jasmina Lekić piše da je ovo doba koje mrzi starost. Ovo doba, 21. vek, hoće samo mladost i lepotu, zdravlje irezultate.Specijalno, hoće rezultate. Starost je teška, dodaje ona. Posebno ovde, gde je šutira kako ko hoće.

Ima li u ovome preterivanja? Razmislimo sami. Ako simboličke borbe između pogleda na svet i njihovih nosilaca – kako to shvata francuski sociolog Pjer Burdije – definišu društveni prostor u kojem ljudi grade svoj život, onda je prostor u koji su saterani predstavnici nekoliko generacija, preko 1,2 miliona muškaraca i žena, sa svojim različitim potrebama i aspiracijama, zbog preovlađujućeg pogleda na svet – krajnje nepovoljan za ove ljude. Indikativno je u tom kontekstu, ali nikako i neočekivano, da u tekstu objavljenom u „Politici” od 20. aprila „Prestonica Beograda”, u kome se navodi da svaki četvrti stanovnik Srbije živi, a svaki treći zaposleni radi u prestonici – nema ni reči o tome da je u glavnom graduoko 350.000 ljudi starijih od 60 godina. Od toga, oko 100.000 onih koji su tek stupili u „treće doba”. Treba li ovome dodati da u Beogradu ostaju mnogi penzionisani profesori univerziteta, lekari, umetnici, kulturni radnici, kao dragocen nedovoljno iskorišćen kreativni potencijal.

Problematika gerontologije, međutim, ako izuzmemo emisiju Prvog programa Radio Beograda „Doživeti stotu”, vrlo teško prodire u medije. Otuda svim akterima na gerontološkom polju, pa i u Gerontološkom društvu Srbije, predstoji dug i sistematičan rad na promeni tačke gledanja na starost i starenje, na iznalaženju novih, savremenih modela institucionalne i vaninstitucionalne zaštite starih, u aktiviranju zadužbinarstva i donatorstva, u edukaciji mladih da svoje stare sugrađane prihvataju kao članove društva koji su bili, ali i dalje mogu da budu korisni, u stvaranju klime solidarnosti i razumevanja... Ukratko, u svemu onome što dovodi do integracije ovog velikog dela društva u okvire celine, u svakodnevni život, u porodici, u naselju gde žive, u organizaciji gde su nekad bili aktivni. Ovakvim globalnim stavom jačalo bi se i samopouzdanje svih onih koji su na pragu ulaska u „treće doba” ili su već u tom dobu. Potreban je, u stvari, jedan pakt za budućnost, kako je to formulisano na jednoj velikoj međunarodnoj konferenciji u Ženevi.

sociolog,predsednik Gerontološkog društva Srbije