Сакашвили слави, проблеми остају

ТРАГОМ ВЕСТИ
Грузијски председник Михаил Сакашвили добио је још једну велику битку. Његова партија Јединствени национални покрет до ногу је потукла све противнике на недељним парламентарним изборима. Са више од 60 одсто освојених гласова и опозицијом разбијеном у парампарчад „сакашвилијевци” су на самој граници да досегну и, такозвану, уставну (двотрећинску) већину у парламенту. Уколико им то пође за руком, млађани Миша, како свом шефу државе тепају Грузини, могао би без много околишања себе да прогласи и за – цара.

Сакашвили је на власт дошао у „револуцији ружа” 2003. Био је то, после српских дешавања у октобру 2000, други „добро обављен посао” америчког финансијског магната Џорџа Сороса и његове екипе. Житељима бивше совјетске севернокавкаске републике у то време је већ свега било преко главе, а посебно немоћног председника Едуарда Шеварднадзеа. Незадовољство је било таман толико да је уз адекватну финансијску помоћ са стране промена власти била само питање технике. А просечном Грузину са месечним приходом мањим од педесетак долара свака промена изгледала је као отварање врата за бољу будућност.

Нажалост, наде су брзо распршене. Сакашвили, заузет учвршћивањем сопствене власти, као да је заборавио на проблеме суграђана. Прво, није успео поново да обједини земљу која је по распаду СССР-а упала у хаос сепаратизма. Од три побуњене републике – Аџарије, Абхазије и Јужне Осетије – под власт Тбилисија је вратио тек ону прву, и то војним мерама. За остале две решења, једноставно, нема.

Сакашвили није успео ни у другој ствари. Иако се грузијанска економија сматра за једну од брзорастућих, обичном живљу то мало значи. Сиротиња је и даље реч која се најчешће помиње. А управо на том плану требало је нешто учинити. Грузија, наиме, и данас, уместо да још активније развија сопствену производњу и сама себи кроји капу, зависи од пара које пристижу из буџета САД. А те паре, као и у већини сличних ситуација, уместо у побољшање стандарда грађана, одлазе у џепове малог броја најбогатијих Грузина.

Ипак, најнерешивији проблем за Сакашвилија остаје то што он и даље није партнер на којег би страни инвеститори могли у потпуности да се ослоне. У виду имамо, пре свега, чињеницу да без стабилне Грузије нема ни стабилних коридора за проток гаса и нафте из централне Азије ка увек гладним потрошачима у Европи и даље преко Атлантика. А управо на ту карту играли су финансијери са запада који сада све учесталије подсећају да се крај чекању ближи и да је дошло време за враћање дугова.

Од тренутка доласка Сакашвилија на власт и његови следбеници се суочавају са све више разочарења. „Власт га је изменила, постао је непријемчив за било какво другачије мишљење, а руковођење државом поверио је клики најближих сарадника”, тврде многи и упозоравају: „Све то води ка ‘управљаној демократији’”.

Чињеница је да се Грузија, не својом вољом, нашла у клештима између Русије и САД. И једна и друга страна покушавају да кавкаску републику подреде сопственим стратешким интересима – војним и економским. Американци су свесни да би одустајањем од усисавања Грузије у НАТО углед Брисела био опасно угрожен. Поготово сада када се алијанса све више суочава са противтежом у виду руско-кинеско-индијског економског савезништва, које би веома лако могло да се преточи и у војно.

Са друге стране, после несрећног расплета на Косову, Русија која је крупним корацима ступила на пут повратка у сферу суперсиле, себи не сме да дозволи још једну сличну пацку од стране Американаца. Био би то крај стратешким амбицијама Москве. Њени главни адути зато остају Абхазија и Јужна Осетија, али и прилично неусаглашена Европска унија.

Сакашвили је и сам свестан мука које му предстоје, као и тога да му је углед у народу у односу на 2003. опасно опао. Ипак, резултат недељних избора тумачи као – „још једну пружену шансу”. Тако, наравно, не мисле и његови противници који већ улажу приговоре на комплетан изборни процес. Према њиховим тврдњама, током изборне кампање на кандидате опозиције вршен је притисак, бирачи су поткупљивани, а цео државни апарат био је у служби пропредседничког Јединственог националног покрета.

Остаје да се види да ли ће грузијски председник, у случају гласнијег негодовања опозиционара, поново применити силу ради доказивања да је само он у праву. Као што је то учинио у новембру прошле године.